У издању престижне издавачке куће „Лагуна“, недавно је изашла из штампе нова књига новинара и публицисте Ивана Ивачковића – „Панонски адмирал“ – емоционални водич кроз дискографију Ђорђа Балашевића.

„Панонски адмирал“ је књига о каријери великог песника и паду једне земље. То је професионална биографија Ђорђа Балашевића и збирка личних и колективних сећања. Балашевић је био велики хроничар и мудар тумач нашег времена. Током 90-их постао је симбол отпора дубокој балканској провинцијализацији и рату. Супротставио се сили глупости и глупости силе. Ипак, прво ћемо га памтити као песника интиме и људских осећања, као песника љубави. Своје песме носи под кожом већ неколико генерација. Потписао је обимну дискографију без слабог албума, што је реткост и у међународним размерама. „Панонски адмирал“ је омаж његовој уметности и његовом цивилизацијском ангажману…

На 344 странице, колико броји књига, налазе се приче о свим његовим албумима и песмама, као и неке никад објављене фотографије.

– Септембра 1991 године Ђорђе Балашевић је имао нови албум. Назвао га је „Марим ја“. Чекао је више од деценије да употреби тај наслов, Let It Be, преиначен у војвођанску верзију. Први пут је о њему размишљао још 80-их. Била је то једна од неколико идеја за „Одлази циркус“… – пише Ивачковић у поглављу албума који се појавио на почетак грађанског рата у Југославији.

Објашњавајући структуру књиге, Ивачковић додаје…

– Основу ове књиге чини дискографија Ђорђа Балашевића. Реч је о оригиналним винилним издањима (закључно са албумом Марим ја) и CD-овима (закључно са албумом Рани мраз: Прича о Васи Ладачком). Дакле, књига је искључиво о албумима са новим песмама – или старим, али другачије извођеним. Из овог избора је изостављено петнаестак компилација које су разне дискографске куће објавиле на винилу, касетама и дисковима. По природи ствари, неке од ових компилација биле су важне у комерцијалном смислу. Али нису имале никакав значај за Балашевићеву уметничку каријеру…

Осврћући се на Ђолетов одлазак, Ивачковић у предговору књиге додаје:

– Сцене масовног туговања за Балашевићем показале су сву бесмисао насилног југословенског растанка. Они су показали узалудност крвопролића међу народима који су живели заједно скоро пола века, а потом били глумци или марионете на крају најтрагичнијих догађаја у Европи од Другог светског рата. „Народ” Ђорђа Балашевића, песника који ће остати значајан од Битоља до Крања, не пристаје да одбацује његова сећања, нити да потисне заједничку културну баштину. Или да је подели, као да се ножем може сећи. Ако Балашевићеви људи личе на велику породицу, онда се може рећи да је глава породице отишла. Разумљивије су речи многих како су изгубили „неког свог“, „неког најрођенијег“…

Везано за аутора – Иван Ивачковић о музици пише скоро четрдесет година. Као новинар и критичар потписао је више од две хиљаде текстова у најважнијим листовима СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије. Објавио је седам публицистичких књига: Панонски адмирал, Како смо пропевали, Уметност побуне, Писма из Тајног града, Између крајности, Обе стране јастука и Признања поп певачице. Аутор је и романа „Безверје“ и збирке поезије „Црвена мапа“. За кљигу „Како смо пропевали“ добио је награду „Десимир Тошић“.

Књига „Панонски адмирал“ – емоционални водич кроз дискографију Ђорђа Балашевића, планирано је да буде промовисана и у Скопљу, већ у септембру, у организацији СПОНЕ, уз присуство аутора.

Иван Бећковић