Почетком лета, када се највише чита, новинар Иван Ивачковић и издавачка кућа „Лагуна“, објавили су „Емоционални водич кроз дискографију Ђорђа Балашевића – Панонски адмирал“. Реч је о темељном делу у коме су главни ликови Ђолетове песме, албуми и личности о којима је писао и певао више од четири деценије, колико је трајала његова професионална каријера
Неко је давно написао да се бол која је настала нечијим одлазком не мери величином дела које је та личност иза себе оставила, већ празнином која је остала.
Ђолетов одлазак, „због равнотеже међу звездама“, како је сам одавно написао у „Словенској“ уместо епитафа на свом споменику, је у уметничкој сфери исто што и Црна рупа у космичком смислу. Искрено, тек сада је та равнотежа пољуљана. У звезданом своду једна звезда светли посебним сјајем… Сад је тамо горе много боље. Није фер!
Празнину која је остала прераним одласком Ђорђа Балашевића, у извесној мери ублажавају његове песме, албуми, записи, успомене на концерте, сећање на „Панонског морнара“ и „Панонског адмирала“, како га је ословио велики српски и, што би рекли у Загребу, općenito и југословенски новинар Иван Ивачковић.
Своју блиставу каријеру Ивачко је започео пре 40-ак година, а као рок-критичар и новинар доказао се у свим релевантним листовима СФР Југославије, СР Југославије, Србије и Црне Горе и, најзад, саме Србије.
Написао је неколико књига, међу којима и оне о Џонију Штулићу, Бајаги, „Ролинг стонсима“, „Мадони“, југословенској музици… Писао је колумне, роман „Безверје“, збирку песама „Црвена мапа“… За свој рад Иван Ивачковић је овенчан наградом „Десимир Тошић“.
Његов актуелни емотивни ролеркостер кроз дискографију Ђолета Балашевића – „Панонски адмирал“, савршен је приказ музичког дела новосадског генија – од првих песама до последњих снимака.
Ова неслужбена, али, како стоји у напомени, „професионална биографија“ Балашевића је темељни опис његових песама. Никако демистификација истих, већ допуна података за оне који су их заборавили или их нису знали.
У десетак поглавља и још пар бонуса, даровити Ивачковић суштински објашњава поетику Ђолетових стихова, још од времена „Раног мраза“, не заборављајући ни најмање детаље. На тај начин, Балашевић, који је хроничар времена, добија свог личног хроничара – Ивачковића…
„Панонски адмирал“ је до те мере темељан да на моменте ова „професионална биографија“ задире и у ону „приватну“, али не на таблоидан начин, већ у функцији песама, албума и времена. Ко је коме кум, када је песнику умрла мајка, када се оженио…
Неотуђиви део песама су и прикази времена у коме су оне настајале. Друштвено-политичка збивања, тужна хроника, рат и распад једне земље, Косово, прича о багрењу које је неко поломио да би сатро оно лично и колективно сећање на лепоту, љубав, дедовину…
Балашевића сам открио у средњој школи, у другој половини 80-их. Претходно сам имао неке друге музичке хероје. И све ове три и по деценије мислио сам да сам све о њему знао. Иванов „Адмирал“ ме је демантовао, додајући причи оне мале, ситне, а тако потребне детаље о којима нисам имао појма. Као оно, ко је био онај „још један“, који је са старим Несторовим и госн. Чедом, садио липу, док је Ђоле, као клинац,
све то посматрао из свог угла.
Прекаљени Ивачко није заборавио и неке, за многе давно заборављене детаље. На пример, на албуму „Дневник старог момка“ се налази и „Анита“, фановима позната и као „Будипештански снег“. Њу је још крајем 70-их снимио непоновљиви Ђока Марјановић и објавио је на свом албуму „Хвала Вам, пријатељи“ давне 1979-те, са промењеним називом „Зима у Будимпешти“, што се Балашевићу никако није допало, јер је нарочито био „алергичан“ на туђе интервенције у својим песмама.
Е чак се и тај детаљ налази у „Адмиралу“!
Где оно стадох…
Ово је књига која се чита у даху, а не она која се препричава. Поквариће утисак. Јер, те врашки добре стихове Ђолета Балашевића свако доживи на свој начин. Постоји песма са албума „Panta rei“ – „Чекајући Montenegro Express“ коју посебно волим, за коју сам утриповао да је за мене написана. Иако се ништа от тога мени лично није десило, некада сам тако волео да сам баш ја тај из песме, док ме слуђују брегови и вода…
И шта би, на послетку, могло да се дода?
Ово је прича о једном човеку, несвесном правог значаја свог генијалног дела. Прича о времену у ком су те песме настајале и, свакако, о нама, који смо их волели и слушали. Прича у којој је свако нашао свакога. Јер, само ретки нађу ретке…
Аутор суштину својих песама, макар и постхумно, а публика своје драгуље у стиховима и детаљима, које песмама дају вечити сјај. Нешто „као“ савршен крај. Као ноћ у којој је Ђоле препливао Дунав да и нас, као своју драгану коју је дошао да запроси, још једном, за последњи пут, силно загрли.
Да није било тако, наивно и искрено, аутор рима о „Провинцијалки“, „Малој гаравој“, тужним љубавима, пајацима из циркуса који одлазе…, би се давно уобразио, и бавио нечим „озбиљнијим“ од пуког писања песама. На нашу срећу – није!
Књига се, по препоруци аутора, чита полако, да нам не би која реч промакла…
Савршено!
Иван Бећковић
Слово, септембар 2022
