Уз подсетник на недавно објављени интервју са Пецом Поповићем на страницама Слова, издвајамо један посебан сегмент сећања на његово поимање и повезивање  са Скопљем, у дану сећања на 59. годишњицу катастрофалног земљотреса који је погодио град крај Вардара.

– Веже ме сат старе железничке станице са казаљкама на 5 и 17, који је остао симбол стравичног земљотреса из јула 1963. године. То је била прва велика катастрофа у земљи у којој сам рођен и први случај велике међусобне солидарности. Када смо почели да прикупљамо помоћ у једној месној заједници, из куће смо понели два нова ћебад и два јастука. Волео бих да знам какве су снове сањала та непозната деца, те јесени и зиме, на тим јастуцима и под тим ћебадима, и какви су људи одрасли. За Скопље ме везује штампарија „Нове Македоније“, где сам припремао „Џубокс“ за штампу, дружење са Велибором Јаровским, Микијем Петковским, свим члановима породице Стефановски, Беловским, Милчом Манчевским, лепим Калиопи, Анита Капетановић… и заборавићу неког. Без Скопља не би било Дојчиновског, Панчева и Најдоског у Црвеној звезди, као ни Џонија Штулића и Љубче Самарџиског у мом животу.

„Неки људи прођу кроз живот као пси кроз росу, ништа их не окрзне и при том не примећију да им било шта недостаје. Они други, какав је Пеца Поповић, ретки су и зато драгоцени, изоштре чула, рашире крила , упијају утиске, мирисе и слике, лутају отворених очију и никада им није довољно лепоте. Када још то умеју да пренесу на папир и поделе са другима, онда настају књиге попут ове“. Овим речима Милкица Милетић најављује „Чувара бувље пијаце“, актуелну збирку носталгичних прича Пеце Поповића о којима се причало јуна месеца у Скопљу.

У последње три године објавили сте три књиге – „Пролећа у Топчидеру“, „Трагови у бескрају“ и актуелну „Чувар бувље пијаце“. Стиче се утисак да вам писање уопште није досадило. Напротив…

– Просто не знам како би ми досадило. Недавно се навршило 55 година од објављивања првог текста у тадашњем „Гонгу“. Као да је јуче било. Ево, рачунам да сам у последњих петнаест и по година само у „Блицу“ објавио више од 800 колумни. И опет, кад се нађем пред празним монитором, увек оклевам јер има много тога о чему бих желео да пишем. Докле год имам ту дилему, трудићу се да формулишем шта желим да поделим са читаоцима. Живот нам диктира више ружних него лепих ствари, али мене увек више занима зрнце доброте или лепоте од политике и разних гадости.

Како је бити „Чувар бувље пијаце“ после свих активности које сте имали у животу?

То је добар осећај. Не приказују се ту индустријски или серијски производи, већ мале приватне драгоцености којих не планирате тек тако да се одрекнете. Ово су делови без којих ваш живот није потпун. Збирка “Чувар бувље пијаце” је управо то. У овим годинама живота то је дужност којом се много тога заокружује.

Једна од ваших успомена је да сте шездесетих година 20. века водили младог Бору Ђорђевића, свог блиског рођака, на Гитаријаду на Сајму у Београду, а легенда каже да су му можда баш та светла велике сцене трајно одредила пут. Тим путем је касније наставила и ваша даља рођака Маргита Стефановић из култног бенда „Екатарина Велика“. И њима сте свим срцем помогали. И да сте само то у животу урадили, довољно бисте задужили нашу сцену. Кад смо код „Чорбе“ и „Екатарине“, има ли анегдота које до сада нису испричане?

– Нисам им „од свег срца помогао“. Напротив! Мислим да сам увек био преоштар критичар када чујем новоснимљене песме. Обично бих очекивао још боље. Сада је у Борином случају другачије. Слушам кад добијем плочу и онда је касно за примедбе… Време нас је победило. Уместо анегдота, испричаћу шта ми је прво пало на памет када сам пре неки дан прелиставао старе фотографије. На једној из Врњачке Бање, насталој 1962. године у дворишту Цвијовића, има нас 42, сада нас је 5, Бора, три сестре и ја. На другој, испред комбија који је 1989. возио групу ЕКВ у Нови Сад на промоцију албума „Пар година за нас“, било нас је 11, а сада смо живи само возач и ја. Биологија и судбина.

За Скопље вас везује много тога. Ипак, једна акција из 80-их, „Скопље, волимо те!”, остаје у колективном сећању. Управо ви сте то осмислили и организовали?

– Наиме, Оливер Мандић је имао договор са Велибором Џаровским да одради концерт у дворани Кале. Моја идеја је била, када дође до тога, да узмемо све групе које имамо у ПГП-у. Имали смо 23, а повели смо 21. Караван од 4 аутобуса. Било је незаборавно, весело, узбудљиво. Наишли смо на диван пријем и охрабрили нове групе пред потпуно новом публиком. Драгоцено и за њих и за нас.

Настављате да пишете са великим ентузијазмом, да путујете, да се дружите са пријатељима, упознајете нове људе, остајете отворени за нову музику… За Вас нема предаје и нема пензије… Кажете да не носите ни белу кошуљу, па не долази у обзир ни да дигнете белу заставу. Доследно, јер није српски ћутати. Као да је ово била ваша водиља живота…

– Моја генерација је жртва политичких околности и распада велике земље. Била је то дивна, емотивна домовина. Имам право да говорим о томе јер сам без политичког ангажмана имао прилику да учествујем у стварима које су зближавале људе, где су се стварала пријатељства, а не неспоразуми и мржња. Данас имам дужност да вас на то подсетим у околностима када се у овим новонасталим државама стално истиче дисхармонија. Немам непријатеље и никада их нисам стекао и желим да задржим ту позицију. Колико могу и колико знам. Зато желим да овом књигом обиђем најважније градове своје природне домовине. Скопље је једна од оних светлих тачака моје прошлости.

Иван Бећковић