Петер Хандке – питам се шта и колико знамо о њему и његовим делима, позоришним комадима, романима? Колико нас је прочитало и једно његово дело? Колико нас би умело да наброји бар један наслов из његовог вишедеценијског писања?

А судећи по текстовима „објективне“ критике његовог лика, а скоро никада и дела, све ми се чини да је он главом и брадом један други Аустријанац – Адолф Хитлер лично! 

Нобелова награда за књижевност додељује се од 1901. године, као четврта од пет области које је у свом тестаменту навео лично легатор, Швеђанин Алфред Нобел. Шведска академија, основана још давне 1786. добила је по вољи самог Нобела, част да именује кандидате и проглашава годишње победнике из области књижевности, чије је дело „најзначајније у најиделанијим правцима (књижевности – прим.аут.)“ , како је то навео сам Нобел (den som inom litteraturen har producerat det mest framstående verket i en idealisk riktning) .Овогодишњи добитник је Нобелове награде за књижевност је аустријски писац Петер Хандке (Peter Handke) “за утицајно дело које је језичком домишљатошћу истражило периферију и специфичност људског искуства.” https://www.nobelprize.org/prizes/literature/2019/summary/.

Наизглед још једна редовна свечаност у престоници скандинавске краљевине, али авај… на Балкану и остатку планете духови србофобије и њеног рефлекса нису мирни чак ни када је у питању светска награда за светски допринос књижевности у вазда „неутралном“ Стокхолму. Мене су учили да је Хитлер био неуспели сликар у Бечу, али ко зна, можда је усавршио и писање. Колико знам Mein Kampf није добио Нобелову награду, али признајем да нисам неки познавалац савремен књижевности. Па откуд толико „заслуга“ Хандкеа – модерног Хитлера за негативним критикама са њим у вези?

Није награда Хандкеу била ни уручена, а већ се јавио не мали број „књижевних критичара“, покровитеља „људских права и демократије“, прогонитеља „диктатора, злих режима, агресора и варвара“ који су кренули да показују своје право лице… Лицемерно доследно својој шизофреној хистерији о било коме ко би и помислио да се усуди и искаже свој став супротан холивудској подели света на „добре“ и „лоше“ момке, народе, владаре, писце и књижевности… Погађате ко су дежурни кривци у медијима, ако нису „увек насртљиви и пијани“ Руси, онда бар на Балкану ни једна „чорба“ не иде без „малих Руса“, односно нас Срба.

Пре него што баците камен осуде, нека га баци прво онај ко је безгрешан или у случају „несрећног Хандкеа“ како га назваше, нека први критику пусти онај ко је прочитао барем једно књижевно дело, једнан позоришни комад, мисао, један редак Петера Хандкеа!

Али наравно овде није битан Хандке писац, битан је Хандке који посећује Београд у време када трпи санкције скоро целог света, када се за једну плату могло купити пола хлеба, земље која је без бензина, струје, лекова, која збрињава и храни 800.000 својих протераних сународника, која је крива јер није желела нове Јасеновце, Јадовна, јаме, нове Саве и Дрине пуне лешева, нове ускршње „честитке “ на бомбама својих „савезника“ у сред грађанског рата растурања Југославије – „несрећник Хандке“ који се усудио да у време док су 1999. падале забрањене бомбе са осиромашеним уранијумом по цивилима, болницама и мостовима на Србију и Црну Гору, пружи подршку, пружи наду, увери се сам и види изблиза сузе, патње и разарања, на свим странама. Такав Хандке смета! Хандке је само неко ко је искочио из западног система уврежене доктрине, као неко ко уместо да представља цивилизовани запад подржава „дивљаке“ са Балкана. Грех који се не прашта и ту никаква књижевност не помаже.

Но, осим о Хандкеу и његовим порукама народу који страда и пати у најмању руку као и сви остали у ратом захваћеним просторима, покренула се и хистерија о томе како је он негатор „геноцида“ у Сребреници из јула 1995. и подржавач „балканског касапина“ Слободана Милошевића. Хистерија дакле има и свој крајњи циљ – дискредитацијом Хандкеа жели се зацементирати мит о подели на агреосоре и жртве, на геноцид и негаторе истог, на светлу будућност и тамне силе прошлости…

Један од многих ревносних „књижевних“ критичара лика без дела Хандкеа, господин Џелал Хоџић у свом тексту наводи да „је негирање геноцида антицивилизацијски чин, посебно актуелан у вези додељивања Нобелове награде оном несрећном(!?) Хандкеу“. 

На страну да ли је господин Хандке био срећан или несрећан када је сазнао да је овогодишњи добитник најпрестижније светске награде, ваља приметити да је тешко повезати кривицу Хандкеа за „геноцид“ у Сребреници, односно његово негирање. Добитник награде за „мир“ политичар Марти Ахтисари који је претио да ће Београд бити раван као сто је хумани Финац, а Хандке писац „несрећни“ поборник мрачне диктатуре… Школска књижевна критика!

Када господин Хоџић наводи земље које су признале геноцид у Сребреници, и то ЕУ, САД, Канаду, В. Британију, Немачку… тешко је не одупрети се утиску да су то исте оне државе које своју демократичност показују агресијама и сејањем „уранијумске“ демократије, само на простору бивше Југославије, у бомбардовањима бивше Републике Српске Крајине и Републике Српске 1994. и 1995, Савезне Републике Југославије 1999. Толико о објективности. Не сећам се да је међу перјаницама „булдожер“ демократије и једна држава осудила онај егзодус преко 400.000 Срба из Хрватске https://www.dzs.hr/Hrv/censuses/census2011/results/htm/usp_03_HR.htm, од којих је само током акција етничког чишћења хрватске војске „Олуја“ и „Бљесак“ протерано преко 250.000 Срба Не сећам се ни да се овдашњи министар иностраних дела господин Никола Димитров дохватио твитовања када је годишњица протеривања Срба из дела Србије, са Косова и Метохије, њих преко 220.000 јуна 1999, када су паљене цркве, куће, људи отимани, а њихови органи продавани као парадајз на тезги. Бизнис је бизнис – ко понуду више! Дик Марти и његов извештаји Европској комисији и УН из 2010. о „жутој кући“ и међународном ланцу трговине органима отетих са Космета, на челу са „перјаницом демократије“ Хашимом Тачијем нису толико сензационалистички као Хандке и његова књижевност. Када се у Вуковару уништавају натписи на српској ћирилици, тада је то у реду, нема твитовања. Одједном се заборавља Ћирилометодијевска традиција Македоније. Нико да се пожали зашто и како је преко 120.000 Срба нестало из Сарајева после потписивања мира у Паризу, децембра 1995. Ко не верује о размери нека провери званичне пописе из 1991 и 2013 http://www.statistika.ba/ . 

Ако министра Димитрова не занима страдање Срба, нека се бар некада сети протераних Македонаца и Срба из села Матејче 2001.  или бар нека у слободним данима посети манастир Св. Богородице у истом селу. Нека види како се људска права спроводе у пракси и зашто нема ко тамо да се помоли у њему. Са својим грађанима има обавезу да се солидарише. Са Хандкеом нема.

По дефиницијии геноцид је „међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Спада у најтежу врсту злочина против човечанства. Термин Геноцид усвојен је на заседању Генералне скупштине УН (1946). За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се дата територија „очисти“ од одређене групе људи (нагласак је на протеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ физичко истребљење.

Сама дефиниција Геноцида и ратних злочина у Сребреници и околини 1995. јесу тешко спојиви, јер се по именима да приметити да је огромна већина страдалих мушког пола и узраста када су војно способни. Жене и деца су намерно евакуисани. Злочина је било, и то страшних и здравом уму не схватљивих. И тог јула 1995. и 1992, 1993. Када су у тој истој Сребреници страдали Срби. Бошњаци и Срби заједно су били сведоци једног безумља, рата, којег није нико желео. Осим ратних профитера наравно. Трагедија је када један човек страда, а не хиљаде. Време зла! Али питање Сребренице из 1995 и појма геноцидности ни до данас није до краја расветељено, пре свега услед политички изманипулисаних података о броју страдалих, времену и начину смрти, посебно када је још увек велики број несталих на територији БиХ. Декларације не помажу. Хашки трибунал још мање. Као и у случају Рачка и Маркала, где се иза истог политичког наратива понављају клишеи, а експресни закључци стављају у први план. Правило је да авиони НАТО-а убрзо затим решавају све недоумице. Повод за још већи злочин.

Правда се не подстиче субјективним погледима. Пут ка објективној истини, страдању свих и поштовању у подједанкој мери свих невино страдалих је једини пут ка каквом таквом помирењу и разумевању. Да ли је негирање злочина, ако би смо сви заједно испоштивали свачије жртве подједнако, без двојења на „њихове и наше“, јер како измерити бол мајки, очева, мужева, деце, сестара и браће, чија бол је скупља и више вреди? Чија је суза тежа? Баш ме занима који је то „свети кантар правде“? Онај свевидећи из Хага дефинитивно није. Чак је и „кадијин суд“ правичнији.

Свака жртва, без обзира на нацију, расу, религију свака жртва је биће које страда. Свако од њих је и Јасеновац и Сребреница, и Братунац, и Гораждевац, и Сарајево, и Вуковар, и Книн, и Добој, и Приједор. Немојмо од тога правити своје каријере, лајкове, тапшања. Јер ти најгласнији тапшачи и не живе овде, немају гробове својих најмилијих. Ако је већ акценат на хуманости и бризи за људска права, па онда треба све жртве гледати управо тако – као људе. У тој истој Сребреници су убијани и Срби још од 1992, али тада је то био инцидент, оних преко 3000 убијених Срба у Подрињу нису у фокусу западних амбасада, Сребреница јесте. И треба да буде, али требало би да буду и сва остала места. Не треба Нобел или Хандке да нас на то подсећају.

Историјска тумачења треба оставити историчарима, историја не може имати „страну“ праву или криву. Историја је време. Мора имати кредибилитет Историја је истина и објективност, не коалиција. Правна тумачења оставимо правницима, а правда би требала бити у правним институцијама од свеопштег кредибилитета, а не у ad hoc трибуналима који суде по својим правилима. Невладине организације и грађански форуми требало би да указују да се СВИ ЗЛОЧИНИ УВЕК И СВУДА ОСУЂУЈУ, без селективног памћења, брисања и потенцирања „националних“ жртава које имају већу вредност од других. Сваки злочин је злочин против хуманиости, нема расу, има кривце и жртве. Нема држављанство и религију.

На крају, не заборавимо да је Алфред Нобел своје богатство, које је завештао у посебан наградни фонд лауреатима из области физике, хемије, за мир, медицине и књижевности, стекао производњом барута-експлозива. А на Балкану је одувек било и превише барута и експлозија. Не треба доносити шибицу зарад нашег „просветљења“ – нека то чини књижевност уместо политичара и „критичара“.

Петеру Хандке честитам ти Нобелову награду за књижевност– отишла је у праве руке!

Милош Стојковић