Оловка пише ћирилицу, а компјутер латиницу. До појаве рачунара нисам био лингвистички Доктор Џекил и Мистер Хајд

Текст о ћирилици пишем латиницом. Као и све остале. Кад их завршим, евентуално их конвертујем у ћирилицу или ту радњу препустим колегама из Деска, због чега је мој статус изузетно неомиљен. Не чиним то намерно. Када попуњавам белину екрана на лаптопу или сличној справи, пут од моје главе до прстију који лупкају по тастатури нешто је бржи када пишем на латиници. 

Али, када бих текст писао као старовременски писци, оловком или наливпером на хартији – наравно, не мислим на шкрабање по екрану – позвао бих у помоћ стару, добру ћирилицу. На папиру, латиница је за мене поприлична мистерија. Колико пута сам хватао белешке на терену, правећи репортаже или радећи интервјуе, и заиста се не сећам када ми је последњи пут пало на памет да користим латинично писмо. Тешко и да бих се снашао. Направио сам мали експеримент. Узео сам оловку и пробао да брзо и понешто напишем на латиници. Тест је био крајње неуспешан. Наиме, мешао сам слова, понеко је написано на латиници, понеко на ћирилици, што би ужаснуло сваког учитеља. Сличан резултат, дакле никакав, показао сам и при покушају да пишем штампана латинична слова оловком. Укратко, или бих добио кеца, или бих био проглашен за шифранта почетника. 

Када треба да ставим свој потпис на било који документ, без обзира на то да ли је написан на ћирилици или латиници, користим искључиво ћирилицу. Зато сам прагматично одлучио да себи скратим муке: пиши ћирилицом, куцај на латиници! 

Како објаснити ову подвојеност? Осим инфантилног покушаја да се вадим на то да су оба писма равноправна, те да ту једнакост демонстрирам у пракси, рекао бих да је реч о нечем другом. До појаве компјутера, нисам био лингвистички Доктор Џекил и Мистер Хајд. Али, чекирање у виртуелни свет обавља се тастатуром која је по правилу латинична. Потражите компјутер или лаптоп са ћириличном тастатуром. Озбиљно ћете се намучити. Несвесно, типкањем по латиничној тастатури, или лупањем по њој, ако разумете ову игру речи, постајемо визуелни зависници. Замолимо ли компјутер за ћирилична слова, он ће нам их одмах подарити, али се ту конфузија тек наставља. Посматрамо латиничну тастатуру, док се на екрану ниже елегантна ћирилица. 

Коме је, међутим, до психоанализе када истичу рокови? Касније могу до миле воље да изучавам Јунга. Глобализација је учинила своје и произвођачи ИТ опреме покривају велика латинична тржишта и немају суптилност за прилагођавање ћириличним зонама. Слично је и с мобилним телефонима. Готово да вам је потребан хакер како бисте апарат, продужену руку за излазак у спољни свет, пребацили на ћирилична слова. 

Виртуелна реалност и модерна технологија која се претвара у вештачку интелигенцију јачају империјалну латиницу која додатно потискују ћирилицу. Све док се не докопамо обичне писаљке, хемијске или наливпера. Тада рука одбија сваку прагматичност, наметнуту брзину и стечену, програмирану навику. Бранко Ћопић је писао, рецимо, обичном, школском писаљком с малом гумицом на врху, што је била његова претеча компјутера. Одмах би избрисао словну грешку или дотерао реченицу. Писао је ћирилицом, користећи те оловке с гумицом, све док не би постали патрљци. Биле су то незаборавне, магареће године из баште сљезове боје. Ни он, ни Иво Андрић, Милош Црњански или Момо Капор, нису желели да куцају на писаћој машини. 

Вероватно су такав начин писања сматрали скрнављењем литературе и увођењем тешке индустрије у књижевност. Ваљда зато после њих није било таквих, великих писаца, без обзира на то да ли су писали ћирилицом или латиницом. Књижевност и новинарство постали су роботизовани. Није ли доказ за то овај текст? Замишљам Бранка Ћопића како отвара лаптоп. И, ту је крај.

Александар Апостоловски (Политика)