Албанац Пјетар Арбнори (1935-2006) је истакнута личност албанског народа. Он је син Скадранина Филипа Томе, кога су у току ДСР стрељали партизани. Пошто је завршио више студије на Университету у Тирани лажним презименом, ухапшен је на бази једне полицијске провокације. Тобоже је формирао Социјал-демократску партију Албаније) и осуђен на смрт.
Пјетар Арбнори
У затворској ћелији, гдје је чекао извршење осуде, пружају му да потпише изјаву да сарађује са Сигуримием (пандан југо-УДБ-е). Он је потписује и тако се спасио стрељања. Из затворске ћељије изашао је као свједок Оптужбе Сигуримиа против једног политички ухапшеног несрећника.
По изласку из затвора наставио је сарадњу са Сигуримием. Као таквог Енверовци га стављају на расположење Сали Берише да формира «Демократску» Партију. Тако је правио политичку каријеру, па је доспио до положаја посланика те партије у пет легислатура (1992-1997), био је Пресједник Парламента, Секретар Парламентарне Комисије за Људска права, Секретар Партије за односе са публиком, члан предсједништва Савеза књижевника и умјетника, члан Парламентарне комисије за Спољашње послове, Претсједник Форума « Људска права против полицијског терора».
Подржан свестрано од Енвероваца објавио је за живота четири новеле, пет романа, двије књиге чланака и интервјуа, као и превод на албански ИСТОРИЈА ЕНГЛЕСКЕ Андре Моруа.
За живота је више пута декорисан, а послије смрти се проглашава и за Част Нације.
Каплан Буровић
Више година академик, проф. др Каплан Буровић је био са њим у истој ћелији. Иако је од својих другова одмах сазнао да је цинкарош, правио се као да не зна ништа. Једном приликом Пјетар иступа одлучно у његову одбрану, а против једног ординарног осуђеника, који Академику бјеше уграбио панталоне. Другом приликом, кад је Академик био болестан и није могао ни да мрдне са лежаја (а остали осуђеници ћелије одбили да му донесу храну из кухиње), Пјетар му је доноси. У тим моментима кад се Академик њихао између смрти и живота, Пјетар му је и од своје хране, коју су му доносили укућани, издвајао по коју кашику и давао је њему.
Тада му Пјетар додаје и своје рукописе на читање и за који савјет. И Академик додаје њему своју збирку пјесама и покоји други безазлени рукопис. Тако су почели да размјењују мисли о књижевности.
Академика Буровића су више пута изнова осуђивали за непријатељску пропаганду, али му никада нису ни споменули име Пјетра, камо ли и да му га изведу као свједока оптужбе.
По изласку Академика Буровића из затвора Албанци су распалили против њега најпрљавијим псовкама, увредама, и најапсурднијим оптужбама и фалсификатима, прво зато што је изјавио да није Албанац, већ Србин (У ствари зато што је доказао документима да Евнер Хоџа није био комуниста, већ бандита !), а затим и зато што је доказао да Албанци нису ни аутохтони нити Илири, понајмање и Пелазги. Сатанизирали су га као што до њега није нико сатанизиран на свијету, па су му вршени и атентати. У овим злочинима имају прст и албанске власти (Саме и у сарадњи са југословенским, српско-црногорским !), не само оне « Социјалистичке » партије Албаније, већ и оне « Демократске » партије.
Какав је став држао Пјетар према овом сатанизирању не знамо, али је чињеница да је Албански парламенат признао Академику Буровићу пуну невиност. Лично Пјетар пише најпозитивније у четири његова дјела :
1.- Nga jeta ne burgjet komuniste (Iz života u komunističkim zatvorima), u časopisu Akademije nauka Albanije STUDIME HISTORIKE, Br. 1-4, Tirana 1992. Ова студија је објављена и као сепарат. Ређа Ак. Буровића међу осуђеним дисидентним књижевницима.
2.- LUFTA PËR TË MBETUR NJERI (BORBA DA SE OPSTANE KAO ČOVJEK),- Tirana 2000. Опет пише позитивно за Академика Буровића и признаје га као истакнутог дисидентног албанског књижевника.
3.- 10.300 DIT E NET NË BURGJET KOMUNISTE (10.300 DANA I NOĆI U KOMUNISTIČKIM ZATVORIMA),- Tirana 2003. U govoru “Si shkruaja në burgun e Burrelit” (Како сам писао у затвору Буреља) – одржаном на Университету Рима “Ла Сапиенза”, 25.11.1996. године, спомиње академика Буровића као дисидентног књижевника, кога је лично познавао из затвора у Бурељу, а за кога свједочи да је исто тако писао у затворским ћелијама. “Заборавио” је само да каже да је књижевник Ресули једини од ухапшених књижевника Албаније и свијета, који је успио и да објављује из ћелије тог најмонструознијег затвора.
4.- Kapllan Resuli është shkrimtar i shquar (Kaplan Resuli je istaknuti književnik),- u intervjuu PJETËR ARBNORI RRËFEN 70 VITET E JETËS SË TIJ (PJETAR ARBNORI (ПЈЕТАР АРБНОРИ ИСПОВИЈЕДА 70 ГОДИНА ЊЕГОВОГ ЖИВОТА), штампано у листу ТЕМА, Тирана, јануар 2005.
Четири пута је овај албански интелектуалац, књижевник и друштвено-политичка личност проговорио о нашем Академику и, сва четири пута, само позитивно. Као особа која га лично познавала дуж неколико деценија заједничког живота у ћелијама тог монструозног затвора, он га признаје за политичког осуђеника, за књижевника (И то не обичног !), за дисидента и личност која није поклецнула, није се предала, ни у моментима када је умирао. Он нам свједочи и оно што нам је сам Академик вишеструко доказао, да је у затвор Академик и писао и додавао своја дјела другима да их читају.
Овај став овог Албанца, у једно вријеме кад сви Албанци Албаније и њене дијаспоре урличу против Академика, има свој значај и свој посебан смисао. Овај став књижевника Пјетар Арбнори нам доказује оно што претендира и Каплан Буровић, да нису сви Албанци као они што дано-ноћно лају против њега све и свашта, и најапсурдније ствари, а са циљем да га убију, као што убише др Ардиана Кљоси-а и многе друге.
Данило Данчетовић
