У месецу за нама је пре 122 године рођена Десанка Максимовић. Обустава рада установа културе онемогућила је обележавање овог јубилеја на начин достојан њеног дела.
Међу интернет садржајима посвећеним животу и раду Десанке Максимовић је и изложба „Памтићу све“ (2013, аутор Олга Красић Марјановић), коју је поводом обележавања 20 од смрти и 115 година од рођења песникиње приредила Библиотека града Београда, чију је зграду у Кнез Михаиловој 56, 1956. године, свечано отворила управо Десанка Максимовић, и чији је члан била од самог оснивања.
Приказана грађа, наводи РТС, доступна на Фејсбук страници Библиотеке, води од раног детињства и школовања у родној Бранковини и Ваљеву, о којем, поред детаљних података, сведоче дипломе и сведочанства, фотографија усликана у години у којој је матурирала након завршетка Првог светског рата, који је прекинуо њено средњошколско образовење.
Представљене су и године студија упоредне књижевности, опште историје и историје уметности на Филозофском факултету у Београду, рад на раним песмама и првим објављеним делима. Можемо видети страницу прве збирке Песме и часописа Мисао, у којем је, након што је своју свеску песама предала тадашњем уреднику Сими Пандуровићу, први пут објављена њена поезија.
Одломцима из песама забележен је књижевни пут Десанке Максимовић, као и однос песничке јавности према њеном делу, укључујући и критике модерниста, након којих за само две године објављује прву књигу приповедака Лудило срца и збирку песама у прози Гозба на ливади.
Десанка Максимовић
Поред оних из породичног албума, приказане су и фотографије књижевних вечери, сусрета и фестивала, које је у друштву највећих српских писаца посећивала у Југославији и ван њених граница. На њима су Милош Црњански, Милан Грол, Густав Крклец, Нико Бартуловић, Милан Богдановић, Милан Кашанин, и српске песникиње, попут Милице Костић, Јованке Хрваћанин и Руже Мићић, фотографисане почетком двадесетих година прошлог века. Забележен је и „XI међународни конгрес ПЕН клубова“ у Дубровнику, први јавни протест писаца против надолазећег фашизма.
У одломцима песама, интервјуа и писама проналазимо личне записе песникиње о раном детињству и младости, усамљеном периоду школовања у Паризу, професорском позиву, опчињености Русијом и посетама Совјетском Савезу, путовањима југословенских уметника…
Изложба се осврће и на литературу за децу, коју је писала током читавог живота (три романа, бројне песничке збирке, приче и бајке). У приказима разговора видљив је њен однос према дечјој књижевности и најмлађим читаоцима – „Волим да неограничено верујем у правду, у равнотежу у свету, а и то је дозвољено у књижевности за децу“.
Поставку чине и бројне награде, ордени, плакете и друга признања, којима је одликована током седамдесет година рада, а који се већим делом чувају у Музеју у Бранковини.
Многобројни документи и приватне преписке садрже речи наших великих књижевника о делу Десанке Максимовић. Пред нама су одломци писма Јована Дучића, страница Новина београдског читалишта, за које Мирослав Пантић говори о њеној „старинској господствености“ и „племенитости најређег кова“. Забележене су и речи Никше Стипчевића, који говори о развоју поетике „омиљене српске песникиње“.
„У српској књижевности њена појава јесте јединствена, а редак је песник и у европској књижевности који је имао снаге и крепости да се тако чудесно обнавља“.
