У рано јануарско празнично јутро, попут ранијих искустава полазимо у нову посету српским селима на Косову и Метохији даривањем поклон пакетића у организацији Српског културног центра у Скопљу – Спона, најмлађима поводом Православне нове године. Као предодређена смисаона промишљена од Творца –  „реприза” уживо изнова, донела је виђене и доживљене животне лекције на светој земљи у новим околностима.

У наставку традиционалне хуманитарне акције Споне, „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, у недељу смо обилазили српска села у енклавама на Косову и Метохији.

Прикупљени пакетићи за децу на Космету били су спремни. У хладно магловито јутро екипа Споне је из Скопља, са два комби возила и спакованим шареним товаром слаткиша кренули смо пут  – Грачанице.

Прву препреку  на граничном прелазу Ђенерал Јанковић (или по новом називу власти у Приштини – Хани Елезит) пролазимо без „спровођења додатних прописа”, без царинских процедура и задржавања, као ранијих година.

Празнично недељно сабрање у манастиру Грачаница. Хитајући стижемо на почетак Литургије. Служи владика рашко призренски и косовскометохијски – Теодосије.

Саслужују монах о. Андреј дечанац, професор на призренској богословији,  о. Исидор, свештеник Сава Шмигић, уз појање монахиња ове свете обитељи.

На крају Литургије сви малишани верника у древном храму, обрадовани су даровима.

Необични су им пакетићи са слаткишима из Македоније.

У радосном жагору, у припрати, гласно чаврљају и коментаришу. Напољу веје снег. Кажу, „нападао да чаролија буде потпуна…“

Слово

Уз благослов обедујемо и за трпезом телесном, уз песничка уздарја, захвалност владике Теодосија хуманитарцима пријатељима Центра Спона и марљивом раду активиста за радост деце на Косову и Метохији.

– Значајно је и вредно ваше ангажовање у хуманитарном раду којим, између осталога, на радост најмлађих али и њихових родитеља потврђујете труд сваке године у време ових празничних дана.

Знамо да се духовно овде ухрепљујете у храмовима где су нам слободе ограничене. Ви сте слободни, али на жалост, без храмова канонске цркве, рекао је владика Теодосије.

Спознаја, једни друге, и сав живот свој предајемо Спаситељу и Господу нашем Исусуу Христу. Огледамо  испосницу Симонидину, степеницама ка одаји у поткровљу манастира. Под  погледима са фресака Св. Краља Милутина и Св. Симониде, ослушкивање тишине векова, поклоњење моштима Светог Стефана новог..

Благодат, уз предах док у трпезарији ледамо слику и фреске наших светих задужбинара.

Лапље село, Гојбуља…

Укрепљени и освежени настављњамо пут до Лапљег села. Припремамо остале дарове за децу у Гојбуљи и па за Вучитрнску бањску. Пар погледа, затечених сапутника. Од лепоте, не од овога света.

Чедомир Спасић председник црквеног одбора, дочекује нас и, ревносно, по списку деци дели дарове. Окупљена деца, ту, крај школе.  Рапсуст је.

Снега нема, као прошлих година, када смо се пробијали пртином да стигнемо на „зборно место“. Сада нам деца лакше долазе из махала до увишења у центру села. Ако се ишта овде може назвати и означити као „центар села“.

Како, када је и „доња продавница затворена, она горња је одавно ван функције“.  Малишани из фамилија Васића, Живића, Спасића… прилазе, док малчице застају остали, Но, стидљивост је већ одавно „искључена“.

С осмецима без цене, за „добро јутро“, „добар дан“. Знамо се већ. Румена и раздрагана деца пристижу из својих сокака . Дар „по правилу“ следује и за неке од успаваних одсутних малишана, а пакетић први „стиже“ до оних најбржих…

Руковања, осмех, чашица добродошлице у дому одборника. Ту су на столу зачас и гибанице,пихтије. А, „лоза је јака, али прија…“ Захвалност је узајамна.

На „кратком одмору“ смо код Милана Спасића,  и код његових тројице синова, шесторо унучади. Сркућемо „кафу без шећера, а слатка је“. Ракија одлежала, стара. Гибаница таза, врућа, послужује снајка, из Горњег Милановца …

– Лепо је и вредно ово што радите и што сваке године у празничне дане обрадујете поклонима децу. Али, нама искрено, много више од вредности тих поклона значи  то што нам долазите и што нас обилазите.  То нам је посебан дар, каже Спасић.

Даровима су награђене и сестре: Катарина  која је већ у шестом разреду, годину дана млађа Исидора и Андријана Костић сада у другом разреду.

На изласку из села, по рубовима – нове куће. Албанске.. Кажу нам домаћини, „никле су брзо, као награда што су се запутили управо међ  Србе…“

Излазимо с кружног тока у Вулитрну.  Ове године, на жалост, не идемо код оца Симе, месног пароха, који нам је ранијих година, увек помагао у подели поклон пакетића дечици из његове парохије. Болећив је, кажу нам мештани. „На лечењу је у Нишу…

Бањска

Пролазимо  крај нових маркета, салона… Све је ново, попут огромних стамбених зграда. Даље, уз магистралу, пак,  и даље виде се спаљене, порушене српске куће.

Сведок времена, знаковност нам је блиска, огледамо је, Знамо је…

Скрећемо и идемо пут Бањске. По који поглед комшија са чуђењем „снимају“ возила са скопским регистраским таблицама. Црква светог Николе, са сдесне стране, и гробље, познат нам је пут. У селу нас дочекује Драган Данчетовић.

По припремљеном списку најмлађих, испред кућа уручујемо дарове. Па потом, улазимо у домове „да се прексрстимо“.

По све гушћој магли, скраћених погледа, настављамо.

Магистрала је проширена са по две коловозне  траке пута. С обе стране, поново је невидљив путоказ за улаз у Милошево.

Банкине су сада веће, малчице је заклоњен и поглед,на трагове нестанка српске имовине у овом месту, где су остале четири српске куће.

Табла другачија и за Бабин мост…

Хитамо назад. Аутопутем се брже стиже. Сазнања су нам опет нова, прегнућа стара. До нових путовања на Косову равном.

Милутин  Станчић

Фото: Лука Суша