То што уз необразоване водитеље све чешће и угледни гости не познају сопствени језик – равно је поразу у Маричкој бици

Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ – поручивао је у завештању Стефан Немања, али као ни Арчибалд Рајс (другим поводом, много година касније), изгледа, није имао коме.

Српски владар уочио је ову опасност још у „мрачном средњем веку“. Нажалост, што је његов народ био даље од турског јарма и ближе Европи, постајао је мање самосвестан, па кад се од њега и није ни тражило, „давао је веру за вечеру“. А језик је ишао с њом, успут, да не кажем „гратис“. То, што у свакој улици или тржном центру више не постоји назив на српском (да се сваки странац осећа као код куће), можда би за трговце могло да има оправдање. Али, то што уз необразоване водитеље све чешће и угледни гости не познају сопствени језик – равно је поразу у Маричкој бици. Јер, после ње уследио је губитак територија, османлијско освајање и вазалска ћуд које се нисмо ослободили до наших дана.

Како другачије објаснити такву сервилност пред туђицама (посебно англизмима), накарадне и насилне кованице, примитивно подсмевање сопственом народном језику? Људи се више не надвикују него „надглашавају“, чак и уметницима отменије звучи „изведба“ него извођење, већина „одмара“ без повратне речце „се“, а уместо „по мом мишљењу“ масовно се чује „по мени“. Можда је овај последњи пример и најсимболичнији: личног мишљења је све мање, а „по нама“ и језику, гази ко стигне…

Немањино упозорење да се „реч може изгубити као град, као земља, као душа“, српском народу све мање значи. Или смо сами од себе давно дигли руке…

Вукица Стругар (Новости)