„Човек се састоји од костију, меса и 70% воде“, каже чувена синтагма која нас као основце дочекује у књигама биологије и овим нас сазнањем шаље у свет. Међутим, историја и пракса су небројено пута кроз календар показале да Србину није страно одскакање од научних, писаних дефиниција, па чак и покушаји поништавања аксиома. Зашто би онда спорт био изузетак?
И управо та српскост у одскакању од „нормалног“, нас доводи до синтагме прикладније нама – Србин се састоји од костију, меса и 70% кошарке. У прилог томе иде и она десетлећима доказивана, којом се посебно дичимо – Србија је земља кошарке.
Ипак,земља кошарке, која је мали милион пута на славном балкону дочекивала прваке света и Европе, изнедрила је само једног јединог клупског великана достојног да се назове владаром континента. И тај је великан постао велики управо због начина на који се попео на кров са којег је гледао кошаркашку равницу у којој су се изненађено и немоћно мрштили моћнији, богатији, искуснији… и док је тадашња држава покушавала да нађе излаз из ратног вихора, цео свет па чак и онај спортски, већ су унапред имали кривца – читаву СР Југославију (Србију) и све оне који су се у њој родили физички, културно, спортски… ова је последња „кривица“ пала на плећа КК Партизан.
Шака голобрадих клинаца се нашла пред изазовом да далеко од куће покуша сачувати образ дома славних Киће и Праје. На клупи врућој као сам пакао сео је момак који још није честито ни изуо кошаркашке патике, који је тек зашао у тридесете и који осим посебног погледа и љубави ка кошарци и свему у вези ње, и није баш имао шта да упише у свој тренерски си-ви. Ипак, ништа од тога није поколебало Жељка Обрадовића да из хиљадама километара далеке Фуенлабраде лансира Партизан на престо Европе. ПРВАК ЕВРОПЕ, ЕЈ! Нико бољи! Ниједан! Не само да је сачувао образ клуба, већ га је толико очврснуо да ниједан шамар (а није их било мало) који би следио у будућности са терена или из неких соба, канцеларија…, није успео да обори овог кошаркашког дива. Увек је остајао на ногама да подсети да је Жељко Обрадовић од њега начинио мит и послао га у бесмртност.
Први је пут ваљало остати на ногама када је кошаркашка Европа препознала у Жељку генија и почела се отимати за њим. Са ореолом првака целог континента, претесна је била израњавана СР Југославија за његов освајачки дух. Оно што је уследило, оставило је без даха и текста све заљубљенике, поштоваоце и залуђенике за кошарком – постао је још осам пута најбољи на Старом континенту. Постао је највећи који је икада са клупе командовао армијама у дресовима без рукава. Поклањао је трофеје клубовима у неким другим земљама, усрећивао туђине… али нико га нигде и никада није толико волео као његов Партизан и Партизановци. И док смо до изнемоглости прегледавали снимке са старих утакмица док нас са зида гледају постери наших црно-белих хероја са наранџастом лоптом, потајно се сваки од нас надао да ће торба пуна трофеја опет слетети на аеродром „Никола Тесла“ и наћи своју београдску адресу, а да ће њен власник четкицу за зубе трајно настанити негде између Калемегдана, Пионира и Дунава и поново обући тренерку са иницијалима Ж.О. који спавају на грудима тик поред грба светиње…
Знао је то и сам наш Жоц. Осећао љубав својих Партизановаца ма где год био. И узвраћао. Није било интервјуа за медије са било којих меридијана, а да није истакао да је Партизановац у срцу и души, целим својим бићем. Долазио да бодри свој Партизан кад год је могао, без разлике било то против Олимпијакоса, Уникса, или Морнара… није се либио да се лати микрофона и запева својим црно-белима, помагао их на сваки могући начин. Љубав која никада није утихнула је постајала само јача. Али карта чекирана на Београд и даље је живела само у машти нас навијача и у хектолитрима тонера који су одштампали све замисливе и незамисливе дестинације осим ових седам слова…
То су време неке авети покушале искористити за шамарање и ударање некадашњег европског првака и великана светске кошарке. Изнад појаса, испод појаса, по образима… није се бирало. „Породилишту“ где су се „родили“ Жарко Паспаљ, Сале Ђорђевић, Владе Дивац, Саша Даниловић, Жељко Ребрача…, је претило да буде спаљено. Гомилали су се реални и измишљени дугови, отимали су се играчи, конкурентности скоро и да није било… само су чисто гробарско срце и љубав према клубу успели да подигну посрнулог колоса са конопаца. Из тишине своје собе, са малих екрана, преко слушалице пријатеља, са трибина… гледао и слушао је све ово и Жељко.
Гледао, слушао, ломио се… и спаковао кофере и чекирао карту. Дестинација–најзад Београд. Крв је довољно била узаврела да загреје црно-бело срце.
Тло је почело да подрхтава, ваздух да гори и мирише на деведесет другу, нама Гробарима срце да прескаче… јел` могуће? Дешава ли се? Ил` нас опет само „ложе“ знајући наш фанатизам, безусловну љубав и мало је рећи, усхићење према Жоцу…?
Нису лагали. И то баш кад нам је као лебац насушни требало да ово буде истина.
Жељко се вратио у Партизан. Да, ЖЕЉКО СЕ ВРАТИО У СВОЈ, У НАШ ПАРТИЗАН!
Ова ће једноставна реченица пунити насловне стране, биће изговорена још милијарду пута у спортским емисијама, на клупама у парковима, у аутобусима, на пијацама, у редовима за бургер, на баскету испред зграде… и све је то мало за описати шта нама Партизановцима значи повратак највећег. Повратак институције и институцију.
Поноћ је одавно прошла, јутро ми је ближе него један од најсрећнијих дана у животу, а ја још таворим међу речима, реченицама, описима… не знам како и чиме доловити стање срца и духа због повратка човека којег никада нисам затекао као тренера Партизана, а један је од кључних да заволим овај клуб. Премотавам по двестоти пут филмове „Има један тим“, „Часови љубави“ и „Партизан де Фуенлабрада“… још је јача емоција, још је скромнији речник. Можда ће нека мудрија глава ових дана знати да срочи шта је нама Жељков повратак. Поготово у овом тренутку, када нам је свежа меморија како нас по 20 разлике добијају разне Крке и Морнари (без жеље за увредом), када се не можемо годинама одлепити од другостепеног такмичења и борбама са „неким“ Трентом, Турк Телекомом, Антверпом… вратио се кад је ретко кад било теже.
Кажу, да ли из досаде, непознавања Жељка или пуке злобе – не иде Жељко где нема пара. Али овај им се лавеж губи негде у даљини, измагљује у својој глупости… јер Жељко не мора молити, Жељко бира. И одбио је тај Жељко много уносније понуде, уговоре и клубове пуних суперзвезда са којима би се одмах могао борити за десети прстен, и све то да би у Партизановцима пробудио задремани адреналин за кошарком и од темеља почео да гради неки Партизан који ће се вратити тамо где му је место и где му је одувек било.
Вратио се човек чију слику држимо у новчаницима. Човек који је најврелија Партизанова суза радосница, кум свим Партизановцима а да то и не зна, човек због кога смо у одабраном друштву, чије смо име исписивали по свескама и графитима… човек који нам је подарио срећу, радост и понос када их није било лако пронаћи, а камоли подарити.
И док се ја борим са речима, емоцијама, неверицом…, завршићу овај текст са цитатом из књиге „Кошарка – то је Партизан“ нашег сјајног књижевника Слободана Владушића, који би требао стајати урезан где год Партизан играо, и у сваком дому где је Партизан одмах после крсне славе…
„Истанбул јесте један Партизанов мит. Време је да се направи и нови, исти такав, али и другачији – јер времена нису иста. Желео бих да предупредим питање које се намеће: Да, поновити тако нешто је немогуће. Немогуће је исто онолико колико је било немогуће освојити Куп шампиона на почетку сезоне 1991/1992, када смо остали без Паспаља и Дивца, са неискусним тренером, без дворане и без отаџбине, када је Партизан подсетио на готово уништену српску војску 1915. године, на путу из домовине, у нигде, како се то онда чинило. Ипак, и на почетку 20. века и на његовом крају, неки људи су извојевали немогуће победе. Оба пута, далеко од домовине, далеко од своје хале. И у оба случаја, важило је исто правило: Да би знао шта можеш, мораш да знаш шта јеси. Сада, на крају ове књиге, знате шта КК Партизан јесте. И знате шта ће поново да постане.“
А уз кога би Партизан то могао постати, ако не уз човека који је већ извојевао ону немогућу победу пре 30 година…?
Никола Здравковић
