Стално бављење „српским стварима“, било да се за српство живи или од њега живи, неминовно наилази на различита и веома „клизава“ искуства, реакције и закључке неп(р)озваних, стручних и заборавних (не)зналаца, упућених и узрујаних набеђених тумача друштвено политичких, образовних и осталих „фактора“ око нас.

Погубљени су аутохтони Срби у Македонији, испуштени, заборављени, прецртани. Скрајнути. А они који „би да буду“ Срби, углавном су названи – „србомани“?! Тако их ословљавају Македонци, али им ту етикету, мало другачије обликовану, често прилепљују, кроз дипломатска „вредновања“ и представници саме матице. Као да су само они симпатизери Србије. Одомаћено је схватање да Срба овде нема, још од комунистички утврђених „чињеница“, па српство мора да се документује и доказује. То прећутно стање, на неки начин, на жалост прихватају и црква и „академска елита“. Зато су српске теме забрањене на факултету и у Академији и не само ту, практично у ширем друштвеном животу…

ХУМАНИТАРНЕ АКЦИЈЕ СЗС СПОНА МАКЕДОНИЈА

Ко су Срби? Да ли је то опредељење? Порекло или веза са неким ко је везан за садашњу Републику Србију? Осетљивост на погрдна титулисања попут оних у негативној конотацији – „шиптар“ „циган“, „педер“, с правом је колико – толико под осудом. Титулисање „србоман” је, ето, (п)остало нормално. И за једне и за друге. За све. Срби који имају ману.

Зато Срби и немају правих места за сећање, почаст, пошту. Нема споменика Јосифу Михаиловићу, митрополиту скопском Викетнтију, Анђелку Крстићу, Стевану Симићу, Велимиру Прелићу, Мицку Крстићу, Радославу Грујићу, Томи Смиљанићу Брадини, Патријарху Максиму скопљанцу, Васи Маћедонцу… Великанима из плејаде заборављених, а знаменитих личности аутохтоних Срба из Македоније, избрисаних из уџбеника, скрајнутих из сећања садашњих и будућих генерација…Објективним прегледом ретроспективе нашег рада протекле деценије и по, у Српском кулурно-информативном центру Спона, сачуваним медијским и документованим подсећањима на нека макар и фрагментарно осликана дела заслужних да остану у колективном сећању садашњих и будућих генерација – упркос наменском потискивању још од времена комунизма, потврђује се нешто што је ту крај нас и за општу добробит. Само да споменемо Михаиловића, његова дела као што су брана Матка, Хидроцентрала, извор Рашче, Стара железничка станица, данас Музеј града Скопља, Градска болница, здање Собрања, Црвени крст…?

Лик и дело Јосифа Михаиловића су неспорни и трајни, вредни правог обележавања. Зар тај визионар и несвакидашњи неимар није заслужио споменик у свом Скопљу? Или овде, осим Македонаца, споменик могу „добити“ Бугари, Албанци, Власи… али не и Срби? Ако се у споменичком миљеу на новом мосту на Вардару, преко ноћи, кришом од дневног светла, прошла власт и одважила да постави и кип цара Душана, појавили су се ноћни чекићари. „Извођачи радова” из сталне ортачке структуре, тадашње, као и актуелне власти… А кип цара Душана је само декорација. Није ни приближно у равни са споменицима Скендербегу, Хасану Приштини, Тодору Александрову, Брозу или Сарафову…

За један од ретких, неминираних и урушених „српских споменика” на територији данашње Македоније, онај у Челопеку, дуго се није ни знало, док га заборављеног нисмо „открили” у шипражју и шибљу. Има их још. Неки су урушени, други делимично обновљени и реконструисани, тек поправљени – ништа више од тога. Војнички меморијали као што су остаци монумента на Зебрњаку, спомен капела на Кајмакчалану, па тек Манастирец, и само остатак постамента некадашњег споменика Рамне у Охриду.

Ту су костурнице поред војничких гробаља из балканских, Великог и Другог светског рата… А, „српских споменика” – нема. Срби овде могу да живе, али ако пробају нешто да обележе као „њихово”, постају или „окупатори“ или „србомани“, чак и ако је реч о локалној личности. Да ли је по тим критеријумима овде добар и подобан само онај доследно лојалан Србин који поштује све у овој земљи осим себе? И мора да прихвати да је гост, потомак неосновано проглашених „окупатора” и „србомана”. И који не зна матерњи српски језик или избегава да га говори.

Тако су и у овом актуелном часу након изношења резултата пописа испливале бројке и опречна гледишта, јесу ли се Срби самоизбрисали, или су их избрисали? Има по мало, и од једног и од другог и они са презименом и пореклом, би да се приклоне већини, а дух самопорицања надире, а хоће и стокхолмски синдром бивших Срба да проради, скидање “мете”, терета дискриминације, малограђанског шовинизма “ако сте Срби што правите тука, одите за Србија, тука има само “горди” Македонци; “какви сте вие тоа Срби, родени сте тука во Македонија, српски не знаете да зборите, вие сте само забегани Србимани!”

Објављени резултати система у спровођењу иновираног пролагодљивог пописа то и те како озваничују.

Тај је идеалан.

Ето одговора и на резултатима пописа.

Милутин Станчић