Ко год је покушао да несрећу искористи за себе и остави је другоме потценио је правичност природе и демаскирао сопствени егоизам. Такво становиште постаје видљиво раније или касније. А можда и сада

Модерни свет је у корона-катаклизми, пре него у било каквом идеолошком пројекту са егалитарне или либералне стране спектра, искусио недељивост судбине човечанства. Природа је на свој начин правична и не дели људе. Али њена правичност овог пута није застала на равномерности несреће.

Драгољуб Којчић

Међународни поредак који је затечен у тренутку појаве првих симптома пандемије, опстајао је од окончања Другог светског рата. Не постоји сегмент планетарног друштва који у том периоду није био подељен до   самих граница могућег. На једној страни политичка идеологија либералног капитализма, на другој централизам и планска привреда; нова линија разграничења између Истока и Запада која пресеца Берлин; читави континенти располућени утицајем две супер силе; нуклеарни арсенали спремни и наперени према другој страни; уметност између социјалистичког реализма и Полоковог апстрактног експресионизма; редовне шпијунске афере и пребези који у пртљагу преносе врхунске државне и војне тајне, итд. Па ипак, у свим тим разликама, у успаваним  или распламсалим конфликтима, свет је пола века преживео у, што би Ралф Дарендорф рекао,  функционалном оквиру који можемо да сместимо у синтагму „равнотежа страха”.

Функционалистичка идеја је делотворна само привремено. Са становишта „вечног мира”, као коначног интереса човечанства, она је утопистичка. Механичко балансирање војном, економском и технолошком надмоћи, или пријемчивим облицима културе, посебно кинематографије и популарне музике, коришћење идеолошких и социјалних напетости и криза за пребацивање језичка ваге на своју страну, империјална дипломатска умећа, ништа није довело до стварања  бесконфликтног светског друштва, нити је то на тај начин могуће. Стварно и трајно разрешење постоји само у стављању људског бића у средиште односа које називамо „међународни поредак”. Али стварног људског бића, онаквог какво оно јесте по својој природи, а не идеолошког конструкта како га замишљају месије и цезари са различитих меридијана. Пандемија ковида 19 указала је на крхкост лицемерног настојања да се интегришу конфликтне разлике како би биле сачуване – од политичко-економских, расних, религијских до  културолошких  и регионалних.  Ко год је покушао да несрећу искористи за себе и остави је другоме потценио је правичност природе и демаскирао сопствени егоизам. Такво становиште постаје видљиво  раније или касније. А можда и сада!

Danse macabre короне рефлекторски је осветлио вредносне системе који леже у темељу сваког друштва. Показало се да тамо где  је хуманизам део свакодневног политичког наратива, где се себи даје за право  критичко спочитавање свуда и свакоме,  а неретко примењује ригорозна политика условљавања, уцењивања и кажњавања, цивилизацијска узвишеност представља само мехур од сапунице.  Или је само једна арогантна фраза. У апсурдном политичком надигравању, иза леђа десетина хиљада болесничких и самртничких постеља, правиле су се калкулације чија вакцина је политички подобна да добије употребну лиценцу. Један број земаља, нажалост и европских, подлегао је критеријуму националног егоизма, неки су се повели за принципом удворичке лојалности, а неки су бесконачно чекали помоћ која им до дана данашњег још није стигла. Оваква парцијализација одговора на највећу и глобалну кризу модерног доба последица је разореног истинског хуманизма и гурања људског бића на периферију политичких интереса. Ако будући међународни поредак може да хармонизује и стабилизује овако подељени свет, онда је то могуће само ако у његовом средишту, у преамбули докумената који ће га канонизовати, буде човек, универзалан у својој једноставности и њеним дефиницијама и утолико изван утопистичких ракурса.

Србија и у оваквим искуствима може да буде пример за углед. Наш војник је усред ужаса Албанске голготе сачувао људскост и делио своје мрвице хлеба са заробљеним непријатељским војницима. Он је у њима препознавао људска бића и издигао се изнад сваке себичности, па и оне која би у свакој моралној анализи била разумљива и оправдана.  Показало се да  Србија ни у  вртлогу пандемије није заборавила свој морал и своју лествицу у којој је човек највиша вредност. У богати мозаик нашег националног поноса и  моралне усправности свакако ће бити уграђени призори авиона „Ер Србије” који довозе вакцине на  еродроме у Скопљу, Подгорици и Сарајеву.  Тако је на најтежем задатку афирмисана одговорна политика која је не само посвећена чувању живота и здравља грађана наше земље него и постављању основа за срећнију будућност региона.

Иако се бриселске структуре Европске уније према Србији најчешће постављају са карактеристичном инертношћу гломазних система и необјективно, ово је важна епизода наше политике мирољубивости и ефективне сарадње којом Балкан открива могућност мирног суживота.

Ако Европа има будућност, она ће морати да почива на праведности, на саосећању и безрезервној солидарности. Онолико колико досеже поглед из Београда, Србија може да буде користан узор и хуманистичко језгро размишљања о уређивању међународних односа на новим принципима.  Природа је као праведни судија дала прилику добронамернима!

Драгољуб Којчић  (Политика)

Политички филозоф

Илустрација Срђан Печеничић