Председник Србије Александар Вучић уручио је данас, поводом Дана државности Србије, одликовања заслужним појединцима и институцијама и поручио да је Сретење је велики дан за Србију, дан када се рађала модерна српска држава.

На свечаности у Палати Србија председник Вучић је поручио да је Сретење и наш буквар и читанка, време преиспитивања, време јединства нашег народа, ма где да живи – у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Северној Македонији, Словенији, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Русији, Америци…

Он је подсетио да је то дан када је велики вожд, а народни човек Црни Ђорђе подигао устанак против Турака, али и дан када је захваљући Милошу Великом и Димитрију Давидовићу Србија донела модеран и либеран устав – устав испред свог времена.

„Четрдесет дана након Божића ми славимо Сретење, најважнији датум у историјском, политичком и верском календару наше лепе Србије”, рекао је Вучић.

Вучић је истакао да смо због тога данас поносни на своју прошлост и претке, али гледајући у њих, Србија је загледана и спремна да ради за будућност своје деце.

„Ово је празник свих оних који воле и живе за своју Србију, ово је празник који надахњује наш народ на распетом КиМ и који му даје снагу за опстанак српског огњишта, српског имена и презимена, тамо где је то најтеже”, поручио је Вучић, јавља Танјуг.

Овај дан, наводи, даје енергију и нашем народу у Црној Гори, неретко, каже, заборављаном од матице, а који је опоменуо да не угрожавајући било кога чувају српски идентитет.

Вучић је честитао Сретење и грађанима у Републици Српској и поручио да су сви наши празници и њихови празници.

„Истом роду припадамо, и то нико не може и нема право да нам одузме”, рекао је Вучић.

Данас доделом признања, каже Вучић, држава каже „хвала” јунацима нашег доба који су живели не само за себе, већ и за наш народ и нашу земљу.

„Почаст се не одаје за оно што је неко постигао, него што је неко дао. Управо због тога смо данас овде да одамо почаст онима који су тако несебично давали овој земљи и нашој заједничкој будућности, али и оним странцима који су подржавали ову земљу и који су били уз њу”, рекао је Вучић.

Данас се, каже, одаје почаст храбрости, оној храбрости у директној пропорцији са величином задатка, а тај задатак се зове Србија.

„Дати Србији не тражити ништа за узврат, уградити своје дело у њено име, жртвовати се за њу, је нешто највише што неко може да уради. Зато данас онима који су урадили за Србију, Србија одговара захвалношћу инајвећим признањем који може да пружи”, рекао је Вучић.

Додаје да имена људи који данас примају признање никада неће бити заборављена, већ ће бити уписани у вечну књигу части и храбрости и бити путоказ свима који сањају о великим делима.

Вучић је захвалио свима који су српску културу и уметност прославити по свету, лекарима који су се сваког дана борили за животе борили, а неки у тој борби и свој живот изгубили.

„Србија то никада неће да заборави и увек ће вам бити захвална”, рекао је Вучић.

Међу награђенима који су у Палати Србија добили одликовања су режисер Емир Кустурица, фронтмен групе „Рибља чорба” Борислав Бора Ђорђевић, као и руски вајар Александар Рукавишњиков, аутор споменика Стефану Немањи.

Међу добитницима сретењских признања је и патријарх московски и све Русије Кирил.

Њега је председник Вучић одликовати Орденом Републике Србије на великој огрлици за истакнуте заслуге у развијању и учвршћивању пријатељских односа и сарадње.

Орденом Републике Србије на ленти председник је одликовао Јурија Борисова, који је данас у званичној посети Београду, као и заменика председника Владе РФ и Прокописа Павлопулоса, бившег председника Грчке.

Орденом српске заставе првог степена одликовани су Никос Христодулидис, шеф дипломатије Кипра и пекиншки Институт за генетска истраживања.

Сретењски орден првог степена припао је Православном богословском факултету УБ и глумачкој легенди Александру Берчеку, док је Сретењскиорден другог степена заслужио књижевник Перо Зубац.

Орден Карађорђеве звезде првог степена добили су Предраг Гаге Антонијевић, музичар Стефан Миленковић, Горан Бреговић, Момчило Бајагић Бајага, као и сликара Милан Циле Маринковић и оперска дива Јадранка Јовановић.

Орденом Карађорђеве звезде другог степена награђен је проф. др Мирослав Вукосављевић, начелник ВМА, а Орден Карађорђеве звезде трећег степена, поред осталих, добила је сценаристкиња „Даре из Јасеновца” Наташа Дракулић.

Сретењско признање добили су и деветоро кинеских лекара који су се у нашој земљи, раме уз раме, борили против ковида 19 са нашим здравственим радницима. Златном медаљом за изузетне заслуге и лично херојство у лечењу и заштити становништва Србије постхумно су одликовани: др Анђелка Бачванин, др Александар Јовановски, др Југослав Грубор, др Бора Евтов, др Светлана Вукчевић, др Славиша Несторовић, др Слободан Козаковић, др Мирјана Вигњевић, др Слободан Благојевић, др Миодраг Јоровић, др Данијела Гордић, др Богдан Дејановић, др Рената Саић Еминовић, Марко Бјелица и Слађана Миленковић.

Указом председника Србије, Сребрном медаљом за заслуге одликовано је седморо новинара.

Говор Емира Кустурице – Српска држава настала устанком или револуцијом  у форми кнежевине, монархије или републике опстала и што је најважније никада до краја покорена  

Председник Србије Александар Вучић одликовао је Сретењским орденом II степена редитеља Емира Кустурицу, на свечаности одржаној поводом Дана државности у Палати Србија. Кустурица је потом одржао говор који преносимо у целости.

„Можда је занимљиво на почетку, ради присећања, 1990. године сам ја овде примио АВНОЈ награду и ево сада прошло је 30 година… Пошто сам ја ту негде држао говор, а покојни Стипе Шувар је отворио она велика врата, провирио и одмах побегао. Дакле, после 30 година ево мене опет у другој држави, у другој поставци и сад да вас не бих давио ја сам овде направио четири, пет почетака. Дакле, како бих могао да почнем говор или кратку беседу, а чини ми се да је то добро зато што више почетака може да упути на већу целину коју једна нарација може да истрпи.

Уствари, да почнем са тим да никада лакше нисам дошао до одличја. Увек сам ордење замишљао на реверу униформе ратника, а ја седео затворен у планини међу медведима, вуковима и понеким туристом кад оно ето ти орден и то државни, па уз то и онај најважнији. Самном се око тога није преговарало, то је орден стварања Српске државе настале устанком или револуцијом која је од тада форми кнежевине, монархије или републике опстала и што је најважније никада до краја покорена. То је један од ретких народа у свету који никада није покорен. И то је једна од највећих трезорских вредности које ми имамо. Надамо се да ако одржимо Косово и Метохију и Републику Српску, да ће после нас наставити да живи и да ће ово што живимо постати једна дуга и тешка епизода у будућој тв серији која ће бити снимљена на територији целовите Србије.

Могао бих на почетку да се запитам, колико је историјски морални капитал српског народа? Шта је то што смо наследили и по чему позитивном се препознајемо у оном члану 118. Сретењског устава из 1835. године чији оригинал је овде и где између осталог пише: „Како роб ступи на српску земљу од онога часа постаје слободним или га ко довео у Сербију или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не и продати“. У наставку би могла да се разбије једна дијалектичка студија о стварању и трошењу моралног капитала и ту ниједна династија у бројним променама не би била поштеђена, али би сигурно постизала ервропске домете у географији југоисточне Европе. Како време одмиче једина која је у потпуности анестезирала морални капитал и од кога нисмо профитирали ни у једној форми био је нажалост период титоизма и нашег друга Тита.

Може говор да почне и много оптимистичније него што је досада било. Рецимо, питањем зашто су подударни Први српски устанак и црвено сретењско слово? Како то да падају на исти дан? У нашој исторји мало има важних датума да нису испресецани црвеним словима. Укрштање секуларне традиције са црквеном је неумитно, пошто све што је секуларно проистиче из позитивног искуства хришћанског морала и хришћанске традиције. Дакле, секуларне државе нема тамо где није било хришћанске историје, тако је код нас. То значи да није било теократије, не би било ни демократије, јер она грчка демократија, она која је преживљавала разне преобразбе, да није хришћанство преузело морал по Христу, и оно што је ту најважније, а то је да имамо самилост према слабијим од себе, не би било ни те државе. Не би било ми милосрђа, као најважније особине тог народа о чијој вредности данас говорим.

Косовски циклус проистекао је из Косовске битке, као давно стечен и највећи морални капитал, светосавље као упоришна тачка наше новозаветне историје. Наше су битке у последњих 200 година углавном имале старозаветни знак, дакле око за око, зуб за зуб, а и наши суседи који су примили другу религију су заправо из истог извора ишли једни на друге и гајили љубав према мржњи. У нашој новозаветној историји, где губитак битке није значио бесповратни пораз нације, као што ни губитак у Терпмопилској бици није значио нестанак заједнице гршких градова, тако наш морални капитал данас често подругљиво доводе у питање разни типови, професори универзитета, уличари, правећи како је ово питање за небеску и реалну Србију. Најбољи одговор провокаторима изговорио је наш упокојени патријарх Павле: „Цар Лазар није имао ништа против царства земљаског, али када је био принуђен да бира између земаљског и Небеског, онда је изабрао Царство небеско“.

Ево, рецимо, сада један патетичан почетак. Не знам, сестре и браћо, да ли сте приметили али баук корпоративног социјализма кружи планетом. Ако неко воли више неокомунизам или тоталитарни капитализма, може и тако, али и прво, и друго, и треће се дерња кроз најгласније светске мегафоне. У ствари десет мултимилијардера узвикују пароле, укидају породицу, траже да не будемо очеви и мајке, мушкарци и жене, браћа и унуци… Греат Роцк ‘н’ Ролл Сwиндле (британска псеудодокументарна комедија о панк бенду „Сеx Пистолс“) је прешао у Греат Лефтист Сwиндле. Свиндл значи превара. У току је највећа превара у модерној историји Европе и Западног света. Док у нашим ковид бдењима преовладава тема ко ће бити нови патријарх, у Холандији купују цркве и претварају их у викендице и кафиће, енглески професор Вил Ноланд је изгубио посао на Универзитету пошто је на предавању афирмисао патријахалне вредности. Патриотизам у који не сумњам, а то је онај француски, ондашњи интелектуалци очајнички покушавају да одбране од медије који изговарају пре пет дана формулисану нову теорију – Цанцел Цултуре. Отказ култури. На Дизнију више нема омиљених филмова за децу, у новијој култури уопште више нема места за оно на шта смо навикли. Њихови истински интелектуалци изводе доказе како прошлост нису само Наполеонова ратовања (и ратни злочини), него и култура као цивилизација од које се није могло раскачити. И биће важно да се овде помене да је Брижит Бардо била жена, и јесте још увек жена, а Франсоа Трифо мушкарац. Имам један, рекао бих, много добар почетак. Можда бољи од ових претходних. Како примећујемо да у Србији још увек постоји етички капитал? Ураган који је трајао на улицама САД-а за време избора и великих трудова који су темприани да Трамп изгуби изборе, док је светом трајала геополитчка инфекција, тадашњи бирачи нису лупали само излоге и слободно разносили робу. Многи од њих су рушили споменике. Приликом једног осветничког чина локалног јунака Федералног рата из руље се издвојио агилни активиста и кад је срушио споменик, споменик је пао њему на главу и разбио је.

У многим градовима су рушени споменици. Овај покрет рушења има славног финансијера који је покрет раширио у Велику Британију. Тамо су брегзитовци спасавали што се спасили могло, па је Черчил, претход од руље осуђен за расизам, спасаван столарски захватима – даскама су оковали његов споменик, како би га спасили од револуционарне масе. Некако у исто време, на југоистоку Европе, у Београду, ми смо прославили велико дело великог уметника и поставили споменик висине 20 метара. Утолико можемо да говоримо о и даље утицају моралног капитала који ми цпрмио још из срењдовековне државе и која захваљујућу Сретењу и Првом српском устанку (Прве српске револуције), можемо да будемо срећни. Док они руше споменике, ми их градимо. Наша историја вреди и ми тај морални капитал држимо у себи.

Могао бих да почнем узроком Српске револуције, чији су окидач биле дахије и Сјеча кнезова, и истином да истраживачи ДНК данас на тероторије Србије уопште не налазе турски ген. Не говорим то као неко ко је због тога срећан или несрећан него да је врло занимљиво да ми после 450 година под Турцима тај ген у тим палпограмима не проналазимо. Онда се поставља питање ко су биле дахије? И да ли дахије постоје искључиво као непријатељи који долазе са стране, или су они заправо неко ко је одувек међу нама? Ми знамо да је Милан Гарашанин објавио „Начертаније“ 1848, али то уопште није дело великосрпске концепције, него је прво исписано у Енглеској и први пут објављено у једном часопису, па тек онда пренето и представљено код нас, па тек онда широко захваћено као идеја о великосрпској будућности, која се једино остварила у виду Југославије, а Велику Србију никада нисмо имали. Али, ни то није наша идеја. И та је идеја била у распаду Отоманске империје довођена у тачку у којој би један подузетан народ могао да буде стожерни, што би рекли Хрвати, око кога се врте догађаји и око кога може да се плете будућност, што је на крају крајева том Југославијом и доказано.

Кад би ово био филмски почетак, био би из филма „Сјећаш ли се Доллy Белл?“. Када је отац Махо у пирпитом стању рекао „породицу треба укинути“, није ни сањао тих 1960-их година да ће то бити план светске олигархије и њене злоупотребе марксизма, те борбе, како кажу на српски ТВ каналима, патријахалног капитализма. Одговор Махове жене био је: „Покупи то гардеробе, па је укини“. Он је могао да изнесе један пар гаћа, два пара чарапа и остао би на истом оном на чему се данас раздваја тај свет у коме је циљ растурање породице. Дакле, сви насилници макрсистичке мисли су пикирали на породицу и инсистирали на томе да се она укине. Што ја мислим да није изводљиво, али се данас ради на планетарном нивоу, на најподмуклији начин. Ако се сетимо како је марксизам одиграо велику улогу у немачкој социјалдемократији и како су у предворје Хитлеровог доласка сви социјалдемократи одиграли велику улогу, слажући се са Кајзером око сих кључних питања. Али када је Велика економска криза почела, сви су социјалдемократи, левичари, марксисти постали Хитлерови војници. Тј. највећи део.

Дакле данашња идеја да треба да водимо рачуна о црнцима, Блацк Ливес Маттер, наравно да је тачна, да морамо да водимо рачуна. Прочитао сам да је 1835. код нас постојао члан у закону који штити и робове. Али начин на који се они инструментализују данас и на који се злоупотребљава у суштини марксизам заправо је раздвајање белих од црних, од њихове социјалне и егзистенцијалне позиције у свету, која је, како време одмиче, све тежа и тежа. У САД има 36 милиона људи који немају шта да једу и 48 милиона људи без посла. У последње две године око 5.000 фирми тамо је затворено и не знам ни који је број људи који не може да живи, плати кредит у земљи која је сва у кредиту.

И сад да кажем како бих могао опет да почнем, па да приведем крају. Рекао сам малопре Цанцел Цултуре, „отказ културе“, израз који је пре пет дана створен у Америци и који се води као битка претплатника Дизнија (који је отказао цртане филмове). Међутим, занимљива је једна ствар. Арнолд Тојби 1952. пише књигу о сукобу култура. Сукоб култура је, према његовом мишљењу, нешто што ће донети Америци преимућство над Индијом, Кином, Русијом и исламским светом. Хантингтон пише књигу 1990. године у којој говори да то неће бити суков култура, већ цивилизација. Да не говорим коме све у том сукобу цивилизација предвиђа будућност, али спомиње између осталог и православну хришћанску културу, која наравно уз све то има симптоме секуларног живота. Ако будемо заједно и ако будемо чували своју културу имамо шансу да преживимо уз будисте, муслимане и све друге који живе у Азији, а и Американце за које он претпоставља да ако буду паметни да могу да се спасу. За ове друге, према Хантингтоновом мишљењу, нема баш велике перспективе, али је занимљиво да је 1952, тај други аутор писао како је то сукоб култура, а ми данас доживљавамо да се управо из те обећане, највеће земље управо говори о отказу културе.

И ево, да започнем овај говори исписом. Има дивних седам тачака које сам прочитао у „Печату“ и које је у својој књизи исписао др Јован Душанић, „Економија постмодерне и неолиберализам“. Цитирао је Гандија који је тврдио да западног човека у пропаст води следећих седам грехова:

Што жели богатство које није стечено радом

Што жели уживање без савести

Што одваја знање од поштења

Што води политику без начела

Што води пословање без морала

Што одваја науку од човекољубља

Што тежи вери без жртвовања

Ево, ја га нисам ни почео, а већ сам завршио.“