Истакнути српски песник особеног лирског гласа Драган Колунџија преминуо је прекјуче у Београду у 82. години од последица вируса корона, објевљено је у Вечерњим новостима.

Рођен у засеоку Трњаци у Горњем Водичеву 1938. године, као четворогодишњи дечак нашао се у збегу и на Козари где га је отац заједно са мајком сакрио у земуници. Крај рата дочекао је као сироче и ти први доживљаји обележили су и његов живот и његову поезију.

Усвојио га је ујак Ђуро коме су усташе поклале читаву породицу, а средњу школу завршио је у Београду где је дипломирао југословенску и светску књижевност.

Био је уредник књижевности на Коларчевом народном универзитету, а једно време радио је као наставник у нашим школама у Француској. Објавио је тридесетак збирки, подсећа Драган Богутовић у Вечерњим новостима, међу којима су најпознатије „Затвореник у ружи“, „Орах“, „Заустављен живот“, „Тамне војске“, „Звоно за повратак“, „Очевина“, „Заустављене капи“… За које је добио награде Књижевни вијенац Козаре, „Бранко Ћопић“, „Драгојло Дудић“, награду „Младости“.

Заједно са Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Милованом Данојлићем, Петром Пајићем и другим песницима педесетих година прошлог века донео је велику свежину на српској песничкој сцени.

Његове прве песничке књиге неосимболистичке инспирације уносиле су у тадашњу пезију боје и тонове непосредног младалачког доживљаја рустикалног живота и пејзажа препуног драматичних и сугестивних песничких пројекција и преокупација.

„Колунџија поезију није научио ни од каквог песника, већ га је поезији учила Козара, детињство, животиње које је чувао, рат“, забележио је 1957. Бранко Миљковић.

Остале су и речи Стевана Раичковића: „Колунџијна поезија је сва без остатка – попут каквог сунцокрета – спонтано окренута идеалима добра и хуманизма“.