Дејан Тиаго Станковић, српски и португалски писац и књижевни преводилац, преминуо је у 58. години. Рођен је у Београду 1965. године, где је живео до дипломирања на архитектури, којом се тада, како је навео у биографији, никада није бавио.
„Чим сам завршио школу, а пре него што сам одрастао, из пуке радозналости и жеље да видим свет, преселио сам се у иностранство, где нисам намеравао да останем дуго, али су околности одлучиле да буду другачије. У Лондону сам живео до 1995. године, када сам се, уместо да се вратим кући у Београд, преселио у Португал“, навео је он у својој биографији.
Живео је и волео Лисабон, па је добио њихово држављанство. Како је написао, „они су га видели као свог”.
Писачки занат је, по сопственим речима, учио од најбољих, преводилачких књижевних дела.
– Током година објавио сам мали број превода, али само најзначајнијих писаца, и са португалског на српски и са српског на португалски. Био сам пионир у том послу, па сам могао да бирам. Посебно сам поносан на преводе Сарамага, Иве Андрића и Драгослава Михаиловића. Тада сам почео да пишем и на српском и на португалском. Своје радове сам почео да објављујем касно у животу, тек у четрдесетим, када сам био сигуран да имам шта да кажем. Објавио сам књигу приповедака „Одакле сам била, више нисам“ и роман „Ешторил“, који је преведен на велике светске језике и награђиван у Србији и Великој Британији и Португалу, на шта сам посебно поносан , ушао је у школску лектиру – навео је Тијаго између осталог у својој биографији.
“Замалек”, његов други роман, резултат је његовог вишемесечног боравка у Каиру током четири године, онога што је тамо доживео и прича које је тамо чуо.
Датум и место сахране Дејана Тиага Станковића биће накнадно објављени.
