У сали Фросина Омладинског културног центра (МКЦ) у Скопљу, 26. Фебруара у 19 часова најављена је промоција збирке љубавне поезије „Вечни траг“, Миле Михајловић, младе српске песникиње са Косова и Метохије.
Уз поштовање актуелних ковид-протокола промоција ће бити одржана под модераторством Истока Улчара.
‘’Вечни Траг представља збирку љубавне, савремене поезије, писане у модерном поетском маниру који карактерисе експресивна слобода у балансу са сентименталним лирским гравурама, које су настале као последица уметничке идеализације осећања која су надахнула креирање ове књиге. Вечни Траг, поред тога јесте синоним за литерарно отелотворење креирано због
неузвраћене љубави, која заправо и јесте примарни књижевни мотив овог рукописа. Приликом читања поема се превасходно може осетити снажна емоција песникиње, која се у континуитету прожима кроз нити свих мисли, које су пажљиво преточене у лирску форму изнету у овој књизи.
Ауторка ове збирке врши неприкосновену и крајње револуционарну дескрипцију својих емоција на један иновативан начин, али се поред тога и даље придржава ренесансних књижевних начела, чиме креира савршен, ванвременски спој разноврсних хронолоских наратива. Њена поезија је контемпорарна, али је њена емоција исконски чиста, изроњена из дубине њене душе, те је то оно сто је чини толико посебном. Поред тога, поезија ове младе ауторке, која је објављена у овој књизи одише разноликим стилским фигурама, преко метафоре све до персонификације, у којима се јасно да приметити изванредна надареност ове песникиње за овакву врсту књижевног изражаја, која јој заправо пружа прилику да са мало година креира тако комплексно штиво. Када би се ова књига требала описати у три речи, те три речи би биле: љубав, искреност и квалитет.’’
Мила Михајловић је малада српска песникиња са Косова и Метохије која је за збирку „Вечни траг“ добила наградаду „Пегаз“ за 2020. годину, коју додељује Књижевна омладина Србије.
.”Део мене”
И даље си део мене,
Мог срца
И мог бића
Потпуно читав
И чист
Због ког бежим у туђе загрљаје
И због ког се смислено скривам
И кога вероватно
Никада нећу оставити иза себе
Да бди у мислима туђим
Макар ми пут живота донео љубави нове.
Мука ме је натерала давно
Да прихватим
Морбидну реалност
А истину сурову
Која говори
Да ниси мени суђен
Нити да ће те аларм мог сата будити
Хладних зимских праскозорја
Нити да ће твоји дланови угрејати моје
Једне кишовите јесени у Београду.
Можда ме највише боли
Она авенија неостварених снова
Коју сам помно градила
У својој подсвести
Са тобом у њој
И ако нисам била свесна
Да ће се она ове ноћи
Порушити до века.
Нисам ни слутила
Да ће та иста авенија
Бити порушена у мом мњењу
Баш ове секунде
Чију си чар однео са собом
У далека места
За некога, али не и за мене.
Осетих
Да ми је нож патње засекао срце
А крв беше отрована
Када сам досетила
Да неће бити места за стари грамофон
На који бих стављала плоче Црвене Јабуке
Док нам спремам ручак
У нашем стану
Јер сам дознала
Да он неће ни постојати.
Сумњам
Да ћеш и без прашњавог грамофона икада разумети
Моје попуцале капиларе од плакања
И серије вриштања
После наших сусрета…
Сумњам,
Јер ниси знао колико ти је додир био хладан,
Равнодушан
И непристрасан…
А мене је то убило.
———————————————–
“Пољана”
Око нас је пољана,
Тиха,
У којој влада мук
Испуњена и даље зеленилом бајним и мирисом дивљих ружа
Које би ме апсолутно очарале,
Обориле с ногу
Сваког пута кад их угледам,
Али не и овог
Када стојим мирно мимо тебе
Уплакана
Због тебе.
Док ми из очију тече поток суза,
А лице ми бива блеђе,
Ја молим за љубав твоју
Јер ми је једино
И једва
Преостало снаге само за то.
Док ја, немоћна и мала наспрам неба
Гледам у тебе
Изнад мене се простире
Један бескрајан небески свод
Пун густих облака
Из ког шикља једино киша
Попут крви
Из мојих давно,
закланих мисли.
На сваком од тих густих,
Савршено сивих облака
Обавијених мојом тугом
Чами по један анђео без крила
Који представља сваку моју нит љубави,
Ткану уз чежњу
Према теби.
Сваки од тих анђела је к мени дошао
С крилима бујним
Божанским
У времена лепша,
Када мени љубав није била
Само синоним за тугу,
Као сада.
Можда си се приупитао,
С дозом изненађења,
Док ти све ово промуклим гласом говорим
Зашто баш ниједан
Од тих анђела
Нема крила силна
На својим снажним леђима
Где су она кад треба да красе његово надљудско биће.
Можда си се приупитао,
Али,
Ти си их одсекао.
———————————————————
.”Лавиринт”
Твоја љубав је зачарани лавиринт
излаз је готово немогуће пронаћи
а већ на почетку сам изгубљена
———————————————————-
“Превара”
Преварио си ме као подводљива Психа крволочног Кербера
питомо
а разарајуће
само што ја нисам преживела
———————————————————–
“Вапаји”
Сунце моје,
Дигнух те у небеса
Да ме твоја светлост прати док бежим од таме своје
Те те претворих у прашину
У вапај неба
Који ме дозива на исто место
На ког сам га уништила. Јер,
Моја љубав је милост
Али и уништење
Она је вода,
Али уме бити и ватра
Проистекла из пакла
У твој загрљај.
Јер, моја љубав је толико снажна
Да може постати мржња
Али не и само то,
Она је толико чудесна
Да бих због ње своје срце под мач смрти ставила
Без осврта.
Она је чар среће
Која ти измами осмех
Када злу не назиреш крај
Нити наду осетиш
Она је сан,
Који сниш у муци,
Јер га ниси знао бранити од зла..
Јер је ниси знао склонити од других
У петролеј
И самицу…
Моја љубав је само привиђење,
Јер је побегла од немира…
Утопила се у свемир…
Нестала заувек.
——————————————-
“Моја бајка”
Да ли знаш да си моја бајка?
Моје изгубљено уточиште
И мој неостварени сан?
Да ли знаш да те градим од
Атома које не видим
И чију енергију само наслућујем
Од љубави коју осећам
И жеље за коју ти никада дознати нећеш.
Желим да те питам
Да ли си можда икада спознао
Пламен у мојим детињим очима
Док те посматрам чедно
Тако далеког, а вољеног.
Да ли си икада осетио
Да те кујем од жудње,
Од привиђења
Од огромне љубави?
Можда ћеш некада дознати
Да сам ја
Та која је у сновима тонула у твој загрљај
И уживала у њему
Да сам се препуштала твојим додирима
Слепо верујући да ћу те ипак пронаћи.
Поред свега тога,
Мили мој,
Ја сам само желела да будем
Твоја Лаура
Твоја плавокоса дива са балкона
А ти мој Петрарка,
Који ме у вечност вазноси својим песмама…
Желела сам само још нешто, а то је
Да на твојим грудима
Утонем у небески сан
Да те грлим речима од милошти грађеним
И љубим уснама од чаролије тканим.
Но,
Ти пак нећеш дознати
Да сам ковала звезде од твојих очију
И да сам у сваком спознала твоје наличје.
Ти то,
Нећеш сазнати
Чак ни у речима других
Јер ти си
Моја бајка.
————————-
“Молим те”
Молим те,одлази.
Иди.
Молим те, иди!
Желим да та нит љубави у мени иструне,
Да се води као нестала,
Да ишчезне у мом срцу,
И избледи у мојим похабаним сећањима.
Иди!
Молим те,иди! Нестани,преклињем те Богом!
Док год се сећам оне наше љубави,
А сећаћу је се кроз векове,
Миленијуме,
Цивилизације,
Планете
И галаксије
Ја ћу умирати,
Јер оно што је мени суђено,
Одузето је из мојих уморних руку;
Свирепо отето,
Као кад се мајци узме једино чедо,
И касније,крвљу покапано.
Ја ћу док год ходам овом монотоном цестом
Кроз бесмисао живота
Ишчекивати смрт
Проистеклу из првородног греха
Јер не желим да дотакнем савршенство
Већ тебе.
Молим те,одлази!
Иди!
Молим те,иди!
Јер, умираћу још безброј пута док год ишчекујем почетак постојања нашег вечног,
И веруј ми,
Ја нисам та која ће ти пред олтаром стајати,
Нити сам она која ће те док тихо говориш храпавог, измученог гласа слушати поред смртне
постеље
Нити сам она која ће да изнедри живот из свог
Теби.
Зато те преклињем,одлази!
Јер моје срце неће издржати тугу,
Што ја то нисам.
И неће издржати јер
Ти ниси мој Ромео,
Ни мој Пушкин,
А ни мој Шекспир.
Неће издржати,
Јер ми ти нећеш шапутати бајке о љубави
Нити ми миловати бутине
Нити ће ме твоје очи хладних, зимских праскозорја подсетити на пламен љубави
И сан слободе.
Молим те,одлази!
Јер,
Ми смо још само једна љубав недодирнутих идеала
Растављена
Обмотана тугом
Окована сузама
С намером да постане део чауре заборава
И магичне спирале мржње.
Молим те,одлази!
Иди!
Молим те…
Преклињем те Господом да нестанеш!
Јер можда се некад сретнемо
У једном од следећих живота,
Реинкарнацији
Или рају,
А можда и у паклу.
Ако се тамо сретнемо,
Знај да ћемо пронаћи сан љубави вечни
И ишчезли.
А сада,
Иди!
————————————–
“Девојка која сни”
Ја сам она девојка
Која једино сни
О љубави вечној
Путовањима у далеке земље
И дугим разговорима
У којима бих те неретко питала
Да ли мислиш да смо ми део небеске прашине
Или смо свемир?
Ја сам она
Која пише о својој боли
О емоцији људској
О срећи,
О тузи.
Ја сам она
Која никада заправо неће сазнати шта је то смрт
И ако сам је пар пута доживела
Али ниста страшно
Изборила сам се и са том муком
Те тако и сазнала
Да човек временом све преболи
И ја сам она
Која неће дознати
Како је то
Волети
А бити неповређен делима
Онога ко ми у ситне сати милује власи косе
И онога у чији загрљај утонем
И да притом будем нетакнута неделима
И лажима.
Али ја и даље сањам о принцу
Не на белом коњу
Него у кабриолету из 60′
Који ће доћи
И остварити моје илузије о романтици
И који ће ме љубити
Увек и свугде
И који ће често говорити
Вамос а ла плаyа!
И са којим ћу бити жива
Чак и кад ме не буде било
И са којим ће моја љубав
Постати део бесмртности.
Сањам о ономе са којим ћу шетати по музејима,
Са којим ћу слушати опере
Јер имам некога кога волим
Онако истински
Несебично
Детиње
Изузетно
И можда чак и смртно.
А док сним,
Ја живим
Кроз те снове И наде
Јер од чега би другог
Кад због маште своје опстајем?
Ја сним..
————————————
‘’Немој’’
Једнога дана када нестанем,
Када постанем прах прљаво беле боје,
Када добијем Фениксова крила и започнем свој вечни лет
Кроз облаке мржње
И густу маглу чудних љубави
Немој ми долазити на гроб.
Не желим трагове твојих суза на црној, старој мермерној плочи
Нити желим да ме твоја љубав буди из небеских снова,
И ако они не буду били
Нимало величанствени.
Не желим да те кроз неке друге очи
Угледам остарелог и тужног
На гробљу
Како гледаш моју слику
Док анђели певају рајске песме
А ђаволи падају кроз небо
И узимају делић истог.
Не желим те угледати тамо,
Како ми доносиш моје омиљено цвеће
С капљицама јутарње росе на њима
Нити желим да те бедне мисли грле на мојој смрти.
Не желим да патиш,
Јер та патња
И даље мени нешто гордо значи,
Само желим да одеш
И никада се не вратиш
Док тражиш љубави нове,
Али ме се ипак сети
Кроз бајке празне
И речи неиспуњене
Нек ти у срцу вечно остану
Моји загрљаји љубави тајни.
Само те молим,
Нестани.
—————————————
