Гледам ”Маратонце” Душана (на Петровдан рођеног) Ковачевића и Слободана (за Ђурђиц рођеног) Шијана и, као и увек у случају домаће кинематографије, имам утисак да су овај филм, као и читав низ њих настао почетком 1980-их, како радом овог двојца (”Ко то тамо пева”), тако и других аутора (”Давитељ против давитеља”, ”Балкански шпијун”, ”Варљиво лето ’68”…), остали непревазиђени и четири деценије касније.
Не само због маестралне глуме главних актера и мог миљеника међу њима Бате Стојковића, већ и по генијалној драматизацији, карактеризацији, хумору, сатири, тријумфу бизарности…
У ”Маратонцима” је буквално свака сцена антологијска и свака реченица аланфордовска реплика која је ушла у наш свакодневни говор – ”Ја сам поштено радио, излагао сам се опасности да ме ухвате и отерају на робију”, ”Лаки је мало нервозан”, ”Сад ћете видети како се вози”, ”Купачице моја”, ”Гологузан”, ”Њему се и не исплати да излази из гроба”, ”Умро је пред сам крај свог живота”, ”Тата спалио Ђенку, остали само дугмићи”, ”Кратко али јебитачно”, данас посебно актуелно ”Даље од мене с мртвацем, смрт је прелазна болест”, ”Немојте људи, ко Бога вас молим”, ”Укусан овај Пантелија”, ”Хоћу свој део, нећете ме преварити”, ”Јуримо тридесет”, ”Ала га је оправио, свака му част”, ”Све може да пропадне, да нестане, само је смрт сигуран посао”, ”Ко је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти”…
Толико да је просто несхватљиво да је Душан Ковачевић, уз сву његову генијалност, могао да овакву драму напише са свега 24 године!
Узимам његову драму да је се подсетим у изворном облику. И запажам, тако замишљен, понешто што нисам кад сам је први пут читао у оригиналу пре десетак година. Да је код Ковачевића читава радња смештена у лето 1972, а не како нам филм снимљен десет година касније показује – у период Краљевине Југославије! Дакле, та трула држава, чији кадрови провејавају у Ковачевићевом оригиналном тексту, није она коју видимо на филмском платну, где све почиње са смрћу краља Александра, већ она Брозова из ”златних седамдесетих”.
Драма је, дакле писана, у југословенском Потемкиновом селу, у атмосфери успона Маспок-а у Хрватској, али и обрачуна врха СКЈ са српским ”либералима”, усвајања амандмана који су аутономним покрајинама у Србији дали прерогативе државности те хапшења и осуде проф. Михаила Ђурића који је ту политику критиковао, жигосања Српске књижевне задруге као ”легла великосрпског национализма”…
Млади, тек свршени студент Душан Ковачевић, схватио је те 1972. оно што већина владајућих елита није, и о томе написао драму која не само да је била сјајно сведочанство о једној епохи, већ се по много чему показала и као пророчка.
Око имовине деда Пантелије, цирке старог око 155 година, који ”умире пред сам крај свог живота”, завадиће се пет директних наследника – Максимилијан, Аксентије, Милутин, Лаки и Мирко, мада се у сукоб око његовог наслеђа умешао, са истим амбицијама, и Били Питон. Другим речима, ту је шест потенцијалних наследника, као шест југословенских република. Деда као југословенски маршал на умору и погребно предузеће ”Дуго коначиште” као његова баштина. Ликови који су брутални и крволочни (из филма је избачена сцена силовања служавке Оље пред свим члановима породице, а ублажено убиство Кристине, која је у књизи масакрирана ножем), а у исто време ”у души добри”, како их Ковачевић редом карактерише и који толико подсећају на оне суседе који једни другима честитају Бајрам и Божић и обноћ се истребе у својим срединама.
Коначно, драма се завршава сладострасним гажењем противника, али и случајних пролазника по улицама Београда, а њена екранизована верзија из 1982. и низом експлозија које ће само наслутити експлозију читаве државе и друштва само деценију касније…
Поставља се само питање да ли је Ковачевић био толико генијалан да предвиди судбину државе око које су заказале све њене елите, или је то још тада просто било очигледно сваком иоле мислећем човеку, па и несвршеном 24-годишњем драматургу?
У времену када пред нашим очима, свидео нам се он или не, лагано ишчезава читав један свет који смо познавали, ово питање је и више него актуелно. А ако нам неки млади супермегагига духовити драматург, рођен цирке око 1996, прикаже своју визију наше будућности настале на развалинама… економске, демографске, духовне, климатске, политичке, мигрантске… кризе… у којој ће нам ближа реалност бити аван у руци, него уређај за телепортовање на грани… можда том филму и не би требало само да се насмејемо. 🙂
Немања Девић ФБ
