За стабилност региона Србија је најважнија земља, сматра Зијад Бећировић, директор Института за блискоисточне и балканске студије ИФИМЕС и оцењује да је управо због тога важно да се одржи мир и стабилност у самој Србији.
Зијад Бећировић
Јер, како каже, постоје “снаге споља, као и један део политичких снага унутар Србије, које системски раде на томе да дестабилизу Србију”, што не би било добро ни за Србију, ни за сам регион и вратило би ствари 20 – 30 година уназад.
“Суочавамо са својеврсним хибридним ратом, који се води против Александра Вучића”, каже Бећировић за Танјуг и додаје да се такав рат води и против премијера Северне Македоније Зорана Заева и очекује, како каже, да ће он бити интензивиран према двојици лидера, како се буду приближавали избори у априлу идуће године у обе земље. “Разлог за овај хибридни рат су резултати који су Вучић и Заев постигли у околностима у којима нико није очекивао да може доћи до тако значајних помака и у Србији, и у Северној Македонији”, истиче он.
Бећировић наводи да су резултати које је председник Србије Александар Вучић постигао на економском и политичком плану довели до репозиционирања Србије у региону и у међународним односима, што свакако доприноси и ребрендирању ове земље.
“Ако упоредимо данашњу Србију са Србијом из 2012, када је Александар Вучић дошао на власт, видећемо да то није иста земља”, каже он и оцењује да се и регион сада налази на позитивној прекретници – “да кроз идеју о малом Шенгену превазиђе многе ствари из прошлости и да се окрене будућности “.
Он иницијативу о тзв малом Шенгену види, како каже, као најважнију инцијативу за регион Западног Балкана у 21. веку.
Зоран Заев и Александар Вучић
Зато сматра да су председник Србије Александар Вучић и премијери Северне Македоније и Албаније Зоран Заев и Еди Рама визионари и пореди их са шесторицом европских лидера који су послератној Европи формирали “Европску заједницу за угаљ и челик”, из које је никла Европска унија, која сада има 28 чланица, а која је на почетку имала само шест у формату ЕЗУЧ.
На питање како види противљење појединих политичара у региону овој идеји, Бећовић каже да је ту, између осталог, реч о сујети и љубомори међу политичким лидерима.
“Свако ко није то покренуо први, ко није главни, покушава то опструирати. Идеја о малом Шенгену и све што је урађено до сада представља значајан корак ка нормализацији односа у региону, али пре свега овде морамо говорити о показатељима, о економији, о математици, о бројевима, о обима те економије што значи да ћемо имати тржиште од скоро 20 милиона људи уколико ове шест земље постану део система малог Шенгена”, објашњава Бећировић.
Он истиче да би економска сарадња у оквиру малог Шенгена могла да се унапреди за 10 милијарди евра.
“Свака држава која би била део ове инијативе би могла у зависности од величине њене економије, да оствари најмање 500 милиона евра додатни прихода, што је огроман новац, а Србија у најбољој варијанти би могла да оствари до 1,5 милијарди евра додатни приход уколико би се спровела иницијатива мали Шенген у правом значењу те речи”, наглашава он.
Али, каже, постоје велике опструкције и од Европске уније, које он објашњава страхом да ће то угрозити и пословање њихових компанија, јер се 70 одсто од укупне размене у региону остварује у оквирима рагиона.
“Из политичког угла, мали Шенген не одговара ЕУ, јер до сада је Брисел могао да манипулише регионом, с обзиром на то да је реч о релативно малим земљама, а уколико би ових шест земаља заједнички наступиле према ЕУ онда они би представљали јаку политичку снагу”, каже Бећиревић наводећи за пример земаља Вишеградске групе које најчешће унутар ЕУ наступају као један глас.
Он се осврнуо и на одлагање проширања и ЕУ упозорава да би, уколико би како каже ЕУ наставлаи тако “маћехински” да се понаша према региону, одређене земље могле озбиљно размишљати о промени своје геополитичке оријентације”.
“Повлачење САД из међународне сцене и неактивност ЕУ пружили су простор другим факторима да ојачају своју присутност у региону, пре свега Руска федерација, НР Кина и Турска, али и други међународни играчи за имплементацију својих интереса, што би што би земље региона треба заједнички да искористе и претворе у своју предност”, сматра он.
Бећировић на питање о евентуалним последицама усвајање Закона о слободи вероисповести у Црној Гори на односе у овој земљи и у региону, каже да је свима познато да је Мило Ðукановића 30 година на власти и да је тешко оправдати било кога који је толико дуго на позицији власти.
“У Црној Гори нису успели на економском плану, тешко се живи, иако је Црна Гора постала пуноправна чланица НАТО она не испуњава све стандарде, јер НАТО има и демократске стандарде, поред политичких и војних”, објашњава Бећировић и додаје да Подгорица није остварила те стандарде, као што то нису успели нити Албанија, нити Хрватска.
Како каже, можда је најбољи пример за то, “политичка неинтегрисаност Срба који чине једну трећину становништва у Црној Гори”.
“А то говори да су Срби дискриминисани у режиму Миле Ðукановића”, каже Бећиревић.
Када је реч о Приштини, сматра да је то најизолованији простор у Европи и да би приштинске власти заправо требало највише да инсистирају на томе да постану део иницијативе о малом Шенгену.
Он због проблема формирања власти у Приштини и предстојећих парламентарних избора, он не очекује обнову дијалога Београда и Приштине у првој половини 2020.
“Није могуће наставити дијалог ни из разлога што су победници на косовским изборима рекли да Хашим Тачи више не може предводити делегацију званичне Приштине” објашњава Бећировић и додаје да најаву да би се могло ићи на ревизију 33 потписаних споразума са Београдом додатно говори о томе да ће требати још времена за обнову дијалога.
А у прилог његовом наставку не иде, како каже, ни то што је тек недавно конституисана нова Европске комисије, којој ће требати пар месеци да почне да ради у пуном капацитету.
“Али достизање коначног обавезујућег споразума између Београда и Приштине кључно за регион и за релаксацију односа у региону јер косовски проблем на неки начин држи цео региона као таоца напретка”, истиче Бећировић.
Управо питање дијалога Београда и Приштине је у центру пажње нашег института, али и изборни процеси који следе у Хрватској, Србији, Северној Македонији, Црној Гори, као и нестабилна политичка ситуација у Албанији”, закључује Бећировић.
