Када Иван Младеновић из своје куће у Шиду крене ка Острогу породица га поздрави као да је кренуо у уобичајену вечерњу шетњу сремским сокацима. Јер пре тога стигао је бициклом до Москве и још даље, преко пустиње Гоби, до Пекинга. У марту ове године препешачио је замрзнуто Бајкалско језеро и постао први Балканац и 41. човек на свету коме је то пошло за руком. За релативно кратак авантуристички стаж од шест година овај педесетједногодишњак обишао је три континента, а радозналост људи на коју је наилазио током већине путовања користио је за прикупљање новца за лечење деце оболеле од најтежих болести.

– То је мој начин да захвалим на чињеници да је моја породица здрава. Пре него што сам кренуо на та путовања, 12 година сам радио на бензинској пумпи и уморио сам се од људи и њихових прича. Када сам први пут кренуо на пут, потпуно сам, схватио сам да је то мој живот. Прво сам 2016. бициклом стигао на Острог, а већ наредне године до Москве и одмах сам знао да ће моје следеће путовање да буде Пекинг. На путу ка Кини, у Монголији сам упознао Монголца који говори српски језик јер је у нашој земљи студирао, Чечене који су можда и најљубазнији народ са којим сам се сусрео, Кинезе из села Еренхот који су ме запрепашћено гледали јер нису навикли да им неко долази са леђа, односно из пустиње.

И са готово сваким сам остао у контакту – прича за „Политику” Младеновић, човек који је на бициклу прешао око 30.000 километара, више него што својим аутомобилом прелазе многи возачи у граду.
Овај бивши рукометаш сусрео се са афричком, монголском, азијском и леденом пустињом. На четири месеца дугом путу ка Пекингу, на бициклу који ни по изгледу ни по опремљености не оставља утисак да је планиран за пут од 12.000 километара, прошао је кроз седам временских зона. Идући кроз пету по величини, али најзахтевнију, камену пустињу Гоби суочавао се са температурама које су варирале од дневних 26 степени Целзијуса до шест степени током ноћи. Али најтеже су му падале стотине и стотине километара једноличног, беживотног пејзажа.

– На том путовању сам прошао поред Бајкалског језера и помислио – можда бих могао да га препешачим. Иако је било лето, нисам могао дуже од минута да издржим у води. Ово језеро од јануара до маја је оковано ледом дебљине метар. Припреме за освајање најдубљег језера на свету отежавала ми је чињеница да је мало људи који су га препешачили. Рецимо, на тој листи су само три Руса, иако је за очекивати да их је много више. То говори колико је овај подухват захтеван. Иако сам се припремао тако што сам се запослио у хладњачи, нема тих тренинга који те могу припремити на температуре од минус 22 степена Целзијуса, на ветрове који те обарају док ходаш и залеђене таласе које не можеш да пређеш, већ мораш да их заобилазиш – сећа се Младеновић сваког корака двадесетодневног пешачења до циља. А циљ је био Нижњи Ангарск, последње село на северу језера.

Оно што му је недостајало у пустињи овде му је сметало – сусрет са туристима, који су специјалним бродовима са пропелерима дошли до Бајкала и из топле кабине изашли да се фотографишу за „Инстаграм”, само су га успоравали. Туристи су желели да чују куда иде, одакле је кренуо, како је дотле дошао, а Иван – само да се креће како се не би смрзао.

Током овог похода за пиће је користио углавном лед који је топио уз помоћ горионика, иако му се под ногама налазило 20 процената светских резерви воде. Ноћи је проводио у шатору и врећи специјално направљеној за ниске температуре, док га је успављивало завијање вукова.

– Наравно, није било пријатно, али они не силазе на лед и нема примера да су неког напали. У врећи сам држао и одећу у којој сам пешачио, како би се до јутра осушила уз помоћ температуре тела. Поред мене би понекад прошао неки ауто или камион који храном снабдева околна села, па сам њихове трагове користио како бих се лакше кретао. На једном делу пута срео сам и пецароше који су се зачудили мојој идеји да са југа дођем до најсеверније тачке језера. Дали су ми број телефона да им се јавим када стигнем до циља. То сам и учинио, а они су дошли по мене, угостили ме у свом дому и одвезли до железничке станице – прича Младеновић и додаје да би овај ледени подухват, дуг 650 километара, поновио само у друштву, као пратња неком сличном авантуристи.

Пешачио је Иван и до Хиландара, па 2020. бициклом, пролазећи кроз Западну Африку, стигао у Лисабон на рукометашку утакмицу свог сина. Исте године кренуо је пешке ка Јерусалиму, али баш кад је био код Атине Светска здравствена организације прогласила је пандемију вируса корона.

– То морам да завршим. Али нећу наставити од Атине, већ све из почетка – додаје наш саговорник.

Оно што Ивану никако не иде од руке – то је да на путовањима буде сам. Иако је страницу на „Фејсбуку” направио како би се најједноставније јавио породици и пријатељима, убрзо је добио много пратилаца из разних земаља.

– Тако имам друштво чим дођем у неку земљу. А у нашим крајевима,  због медијске пажње, и препознају ме на улици, нуде смештај, па више нема шансе да спавам у шатору – каже Иван.

Следећи подухват волео би да опет буде пустиња. Овог пута она највећа – Антарктик. Ипак, уверен је да је то за њега превелики залогај, але не у физичком смислу:

– Већ финансијски. Само 100.000 долара кошта дозвола једине агенције која одобрава експедицијама боравак.

Иванов поход у бројкама

На бициклу прешао:

2016. Острог – 400 километара за четири дана
2017. Москва – 2.500 километара за 17 дана
2018. Пекинг – 12.000 километара за 120 дана
2020. Западна Африка, од Сенегала до Португалије – 4.000 километара за 49 дана

Пешице превалио:

2019. Хиландар – 1.060 километара 28 дана

2020. Атина – 1.360 километара за 39 дана

2022. Бајкал – 650 километара за 20 дана

2022. Острог – 400 километара за осам дана

Преузето са сајта Политике