У времену актуелних догађања на релацији Софија – Скопље „чији је Гоце“, односно уцена под претњом вета Бугарске уколико најмлађа НАТО чланица, силом скоро прекрштена Северна Македонија не пристане на радикално редефинисање досадашњих историјско-политичких и језичких утемељења – македонских, као и увек испод „радара“ и пажње јавности остаје питање шта је са осталима?

Да ли се по диктату „мајке сусетке“ морају и остали „редефинисати“ и тиме уклопити у матрицу „заједничке историје“, у духу „споразума о пријатељству“ и безалтернативног „срљања у прогрес“, односно давно обећаног магловитог чланства у ЕУ?

Срби… или боље рећи остатак остатака Срба на овом простору данашње С. Македоније очигледно служи као дезен и протокол „мулти-култи“ експеримента који након 1991. и преломне 2001. сада добија на интезитету, без обзира на последице. Матица Србија је као и увек заокупљена сама собом, гледа, а не жели да види, чује, а не жели да се јави… Као да се поново пишу иста писма која је Хаџи Константинов(ић) Џинот писао књазу Михаилу Обреновићу пре више од 150 година. Ништа се променило није. Како некада, тако и сада. Но кренимо редом.

„Панахиде“ новог буђења

Трагом објављене вести да је на бугарском војничком гробљу у Новом Селу код Струмице служена панахида или по нашки парастос за страдале војнике из бојева у Великом рату (07.05.2020.) www.tatkovina.info/2020/05/07/во-ново-село-одржана-панихида-по-повод, не би смо овој вести придавали толики значај данас да то није подсетило немилог догађаја од краја фебруара ове године када је делегацији нашег Српског центра СПОНА из Скопља било забрањено од стране локалног свештеника да посетимо костурницу 1.800 српских ратника у цркви Св. Ћирила и Методија у Прилепу http://srbi.org.mk/zabrana-posete-spomen-kosturnici-srpskih-vojnika-u-kripti-crkve-svetih-cirila-i-metodija-u-prilepu/(25.02.2020.).

Паралела двоструких аршина. Црква са спомен костурницом у Прилепу је изграђена по пројекту арх. Момира Коруновића и освештане 1936.  од стране епископа охридско-битољског Николаја Велимировића. За разлику од немачког војног гробља, достојно уређеног још за време „српске окупације“ својим непријатељима, данас у Прилепу српско војничко гробље не постоји. Срушила га „панихида“, да парастос не квари нечији „мир“. Опело на гробљу у Новом Селу код Стурмице, родном месту Ивана Михаилова, вође терористичког ВМРО-а и једним од планера атентата на краља Александра у Марсеју 1934, родном месту Кире Глигорова, првог председника независне Македоније, држао је лично епископ струмички расколничке „МПЦ“ Наум, са „монаштвом и свештенством“ из епархије, као и чланови бугарског културног клуба из Скопља.

Да иронија буде већа, у Скопљу се задњих година усталила пракса одржања и још једне „панихиде“ у цркви Св. Димитрија,  бившем седишту скопске митрополије за време Пећке патријаршије 1557-1766, у којој се некада чувала надгробна плоча церице Јелене, Душанове мајке. Панихида или помен редовно се служи убици Велимира Прелића, тужиоца ухапшеним студентима ММТРО-а у Скопљу 1927. ., филијале ВМРО-а Ванче Михаилова, које је на суђењу бранио будући усташки поглавник Анте Павелић.

Опело за убицу и самоубицу Марију Буневу, држе свештеници „МПЦ“-а. Ако је и од расколника, много је! Канонски нема шта! Спомен плоча, налик оној први пут подигнутој 1941. краси централно шеталиште на кеју Вардара у част атентаторке ВМРО-а.  За жртву Велимира Прелића тог дана нема се где ни свећа запалити. Опело његовој души, нема ко да опева. За спомен плочу „окупатору“, дозволу никада не би смо добили.www.tatkovina.info/2020/01/13/92-години-од-подвигот-на-мара-бунева, https://tribuna.mk/mbp-skopje-so-panihida-ja-odbelezha-godishninata-za-mara-buneva/, https://tribuna.mk/galerija-vo-crkvata-sv-dimitrija-vo-skopje-se-odrzha-panihida-vo-chest-na-mara-buneva/, https://tribuna.mk/vo-nedela-12-januari-vo-crkvata-sv-dimitrija-vo-skopje-kje-se-odrzhi-panihida-za-mara-buneva/, https://www.mkd.mk/makedonija/politika/pomenot-na-mara-buneva-v-nedela-pak-kje-bide-predizvik-za-makedonsko-bugarskite, https://novatv.mk/bugarski-kulturen-klub-pomen-so-panahida-za-mara-buneva-vo-skopje/.

„Мајка црква„ – Бугарска егзархија

А да та егзархистичка веза и даље има јаке корене сведоче и, посебно у последњих неколико година интезивиране, изјаве јуришника из редова „МПЦ“ већ поменутог Наума струмичког, прилепског Петра и игумана Бигорског манастира Партенија, који се из петних жила труде да своје расколничко чедо „МПЦ“ историјски вежу за „мајку цркву“www.novosti.rs/вести/планета.480.html:696908-TRAZE-POMOC-BUGARA-Makedonci-traze-da-im-BPC-bude-majka-crkva,исто тако расколничку од 1870-1945. г. Бугарску Егзархију, отворено проповедајући у медијима да су данашњи Македонци (становници С. Македоније, не само македонски народ) уствари бивши Бугари – без изузетакаhttps://pogled.mk/otets-partenij-makedonetsot-i-bugarino/.

Са друге стране, обичај налагања бадњака на Бадње вече, широко распрострањем међу православним становништвом у С. Македонији, отворено се назива „српском новотаријом“ коју су силом увели српски (окупаторски) војници, најпре у касарнама, а онда и ван њих.  https://religija.mk/otec-jakov-badnikovi-granchinja-e-iskluchivo-srpski-obichaj-koj-ne-go-neguva-nitu-edna-od-pravoslavnite-crkvi/; https://strumicanet.com/index.php/vesti/strumica/item/582-vladikata-naum-obichajot-badnikovo-granche-e-nasilna-srpska-okupacija-na-crkvata

Са друге стране верницима канонске цркве, од којих су највећим делом Срби или српског порекла, се забрањује да одају почаст својим умрлим прецима у костурницама, да се ослужи помен или запали свећа. Наша су гробља преорана (Прилеп, слив Црне Реке, Скопље), кости разбацане и леже запуштена (до скора Зебрњак код Куманова, Удово и Караслари код Велеса), табле полупане, као у Поречкој спомен капели у Манастирецу где је 103 српских сељака „србомана“ побијено на Бадње вече 1916. од својих комшија www.novosti.rs/вести/планета.480.html:699294-УКЛАЊАЈУ-ТРАГОВЕ-БУГАРСКОГ-ПОКОЉА.

Многи су споменици срушени (Биљанини извори код Охрида, Скопље, Капела у Штипу) или оскрнављени до непрепознатљивости (војна гробља у Прилепу, Скопљу). Гостовања епископа Давида из канонске ПОА-е се прекида на пола емисије „због интервенције из врха “https://www.poa-info.org/vesti/2020/04/20200421.html, о вишегодишњем шиканирању и затварању архиепископа охридског Јована VI не треба трошити речи www.novosti.rs/вести/планета.480.html:696258-SUD-U-STRAZBURU-PRIZNAO-Skoplje-gusi-slobode-SPC.

Више од просторне тескобе наших параклиса у становима – „катакомби“ смета ћутња, помирење са „реалношћу“, како клира, тако и већине верника. Добро је да можемо и овако, да нас нико не види и не чује… Само такви, невидљиви и понизни, захвални за сеграгацију и другоразредни статус, са жигом „геноцидних предака“, „окупатора и узурпатора“ корачамо на тлу где је пре осам векова рођена патријаршија – од царства до катакомби…

„Србомани“

Одавно је Кирил Пејчиновић Тето’ец „отет“ и заброрављено је његово „Житије  кнезу Лазару српском“, чувени зограф из села Тресонче Дмитар Крстевић,како се сам потписивао, данас се помиње само као Дичо Зограф.Најуспешнији градоначелник Скопља Јосиф Михаиловић из мијачког Тресончета www.srbi.org.mk/?s=јосиф+михаиловић , заборављен и скрајнут, као захвалност је добио само слепу улицу http://srbi.org.mk/sencenje-dela-josifa-mihailovica/, а његов одавно опљачкани дом данас је албанска амбасада. https://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:462960-Zaboravili-na-tvorca-modernog-Skoplja

Чувеног трговца Хаџи Трајка Дојчиновића – Реканца, задужбинара обновљене катедралне цркве Св. Богородице из 1835, помиње се без „србоманског“ презимена у књигама и новинама. О три српска патријарха, рођена скопљанца, тешко да знају многи и у Српској патријаршији http://www.arhiva2.srbi.org.mk/sr/drushtvo/3813-istorijska-podsecanja-skopljanci-na-tronu-srpske-pravoslavne-crkve.

У цркви Св. Спаса, најстаријој сачуваној градској цркви у Скопљу, иконостас – ремек дело браће Филиповића Петра, Благоја и Филипаиз мијачког села Гарка,само је туристичка атракција, док у порт насупрот гроба српског свештеника Константина Миновића „којег 1905. убише бугараши“ како је уклесано, још увек стоји звоник и звоно краља Александра, са скривеном коструницом и наравно саркофаг „заједничког“ хероја ВМОРО-а Георгија Делчева – унијата и левичара у православном храму. Гроба патријаршијског митрополита Фармилијана, Србина, ту одавно нема, као ни службе Божије, која се од 1945. не врши. Црква је од тада маузолеј и музеј.

О преживелим задужбинама Немањића, краља Милутина и цара Душана у Старом Нагоричану, Охриду, Скопљу, на обронцима скопске Црне Горе, долини Вардара, Пелагонији, задужбини цара Уроша и царице Јелене Немањић у Матејићу код Куманова, деспота Јована Оливера у Охриду и Леснову, Мрњавчевића у Прилепу и око њега (Варош, Зрзе), Марковој Сушици и Матки код код Скопља, Драгаша у Штипу, Струмици и Велбужду… нема краја набрајању могло би се рећи, али краја нашег сећања има и превише.

„Окупаторски“ траг и слој, „србоманских“ светитеља на фрескама у манастирима и црквама гледају очима Симониде! У свете дане задужбинара-светитеља хришћанских, нама ретким лучоношама њиховог за душу дара – уместо лица светих богоугодника сачекују само закључана врата, ланци, катанци и „сличајно“ изгорели конаци, некада препуни црквених књига. Невидљиви печат „мајке цркве“.

„Добри Самарићани“

У свему томе као и много пута већ поновљено у скорашњој историји, Срби данашње Северне Македоније буду често колатерална штета таквих „рачуна без крчмара“. Обележени за вечите бунтовнике, мале Русе и превратнике који не желе да се цивилизују и прилагоде, стално одбијају страну помоћ, савете, реформе за њихово добро, никако да прихвате „реално стање на терену“, сањари историјских митова од Лазара до Слободана, који славе поразе док цео свет од античких хероја слави само победнике, вечито жедни туђе крви, територија, полудивљи и неприлагођени савременом времену „светских стандарда“…

Рекли су НЕ Фрањи Јосифу и кајзеру Вилхелму када су и много већи повијали главе, НЕ Хитлеру и Мусолинију када су многи исте дочекивали цвећем, НЕ НАТО-у и УЧК „жутој кући“ које многи данас доживљавају као спасиоце! Рекли су НЕ расколничкој бугарској Егзархији, НЕ Великој Бугарској и комитским камама, НЕ „Етничкој Албанији“ и башибозлуку на свом прагу! Па шта то они хоће, кад све одбијају?

У свакодневници где се повратак изучавања изборног предмета у основним школама и полусатне емисије  на српском језику на 4. каналу националне ТВ доживљавају како милост, а не право, молитве и службе држе по кућама и становима, где су нам гробља предака још једина нескривена књига уклесана у камену, ми подељени и уплашени да поносно кажемо ко смо и шта смо – жиг српски који се тешко носи – као својеврстан подсетник и краћа ретроспектива, предочићемо у следећим исечцима из македонских медија део атмосфере у којој маћедонски Срби живе и некако опстају:

Захариева (бугарска министарка иностраних послова – прим. аут.): „Македонски језик је западнобугарски дијалект са србизмима“(03.05.2020.)

https://vecer.mk/node/494064; https://vecer.mk/node/494029. Ковачев: „Не желимо Гоце Делчев одузети одМакедонаца, ми смо наследниц иистог народа„ (04.05.2020.) https://www.mkd.mk/makedonija/politika/ kovachev-ne-sakame-da-go-odzememe-goce-delchev-od-makedoncite-naslednici-sme-na; “Бугарска је била прва земља која је признала Македонију одмах након независности – под именом Република Македонија. Одмах смо поклонили војну опрему младој републици како бисмо потенцијалну претњу од тадашње Југославије, којом је тада доминирала Милошевићева Србија, спречили.” (25.04.2020.) https://www.mkd.mk/makedonija/politika/kovachev-vo-eu-kje-vlezete-otkako-kje-gi-reshime-site-istoriski-otvoreni

Посебно је буру негодовања изазвала изјава саветника председника Републике и првог министра спољних послова независне Македоније Денка Малеског „Некад смо били један народ “https://360stepeni.mk/ shto-tochno-reche-denko-maleski-za-bugarskata-tv-evropa-video/, ttps://plusinfo.mk/nekogash-sme-bile-eden-narod/ (29.04.2020.), о чему је свој став изнела и Спона у ранијем тексту, а који за „дивно“ чудо није желео објавити ни један медиј у Северној Македонијиhttp://srbi.org.mk/bugarstina-povtorno-vo-moda-namenski-tolkuvanja-na-nacionalni-samosvestuvanja/. (05.05.2020.)

“… македонски партизани који су основали комунистички покрет у Македонији, још 1939. године били активни чланови и на руководећим позицијама у Коминтерни, који су учествовали на свим већим конгресима Коминтерне широм Европе, који су чак и у својству координатора били активни и у шпанском грађанском рату и који су имали бугарску самосвест, македонски партизани  су подржавали народну власт „бугарског окупатора“, јер су за начелнике градова постављали македонске револуционаре и Илинденце, македонски партизани који су провели живот у борби за ослобођење Македоније од српске окупације и утицаја и у борби за враћање македонске земље која је била насилно одузета од македонскоих сељака и додељена српским колонизаторима. “https://tribuna.mk/edno-prashanje-do-profesor-denko-maleski/ (28.04.2020.) само је један од текстова са јасном намером да све Србе у Македонији третира као колонисте, окупаторе и узурпаторе земљишта староседелаца, односно да Срба суштински и нема на простору данашње Македоније пре 1912, када су дошли на „бајонету“.

Игуман Бигорског манастира, Партеније: „У ствари, ови пропагандни отрови одавно трују македонско становништво – можда од средине XIX века. Али ситуација је постала посебно страшна и неподношљива од како је Вардарски део Македоније потпао под српску власт 1918. године. Тада започиње систематска србизација македонског народа. Највише је претрпело македонско свештенство, које је остало верно својој локалној црквеној хијерархији – Егзархији. Егзархијске владике су протеране, многи игумани, монаси, свештеници су мучени и убијени.

О томе смо писали више пута … Српска пропаганда у то време забрањује свенародно прослављање дела светих Ћирила и Методија, светог Клемента Охридског, свега онога што повезује народ са његовим духовним коренима.

Да не спомињем чланове ВМРО-а: било је довољно да неко само спомене име неких од чланова ВМРО -а, да буде убијен …

“Овде желим да констатујем да ми данас немамо ништа против Српске православне цркве, нити против српског народа – ни трунку мржње, али ипак историја треба да се зна, да се не би поновила.” (17.08.2017.) https://pogled.mk/otets-partenij-makedonetsot-i-bugarino/

„…Да напоменемо да су србомани из Пореча, подстицани од српске пропаганде и српских четника из Србије активно радили против ВМОРО-а, чак и заставши на страну Турака за време Илинденског устанка. Познат је историјски факт да су баш они успели да заробе апостола ВМОРО-а Дамјана Груева, а после претњи да ће чете ВМОРО-а ући у регион и да ће настати клање србомана, ослобођен је. Занимљива је чињеница да из овог краја познатог по србоманству и четништву потиче и контраверзни саветник председника Ђорђа Иванова Синиша Алексовски, који је сам познат по својим антибугарским испадима и активностима и ширење мржње према Бугарској на социјалним мрежама“ (06.01.2019.) www.tatkovina.info/ 2019/01/06/вмро-дпмне-продолжува-со-антибугарск

„17. априла 1941. део Пете бугарске армије улази од Немаца преузету македонску територију … Развијају се бугарске заставе сачуване од 1912. године. Ветерани из Македонско-једренских добровољаца носе униформе са одликовањима и медаљама из претходних ратова … Са сузама у очима поздрављају једни друге: „Христос васкрсе, Македонци! Београд је пао, Македонија је слободна! “www.tatkovina.info/  2020/04/18/ александар-кавазов-вистината-вели -дакле слобода која долази са истока, условљена је „падом Београда“ као реметилачког фактора, како некада тако и данас. Само се ментори могу променити. (18.04.2020.)

Доцент Момчил Дојчев: Македонија во НАТО создава дополнителни врски со нашите братучеди од Скопје : „Атлантски савет у Бугарској сматра да је важно направити брзу железничку пругу која полази од Бургаса и преко Пловдива и Благоевграда да стигне до централног дела Македоније до Велеса и одатле до Скопља и Албаније. Тај пројекат је започет у Царевини Бугарској 1942-43. Године, када су практично обележени коридори о којима говорим.“ (19.03.2020.) www.tatkovina.info/ 2020/03/19/ доц-момчил-дојчев-македонија-во-нато

“…Војна гробља на територији Македоније су потпуно другачија прича. Она су била слика и прилика победника и губитника у оба светска рата; с једне стране лепо уређена француска, српска и енглеска гробља у Скопљу и Битољу, грчка у Валандову, а са друге запуштена немачка и бугарска гробља у Прилепу и Струмици. Једина светла тачка било је бугарско гробље у селу Цапари и у селу Српци-Беранци, које одржано од локалног становништва. Требало је да Тито умре, да се СССР и Југославија распадну, заједно са ‘комунизмом’, па да земље попут Немачке и Бугарске приступе обнови гробова својих палих војника из Првог светског рата… За Други нико и не говори, идеолошке разлике раздвајају и мртве.

У својој изјави да је “Србија дотле, докле има српских гробова” Слободан Милошевић, први у историји модерне Југославије, дао је гробовима политичку димензију.  Са политичке, димензија је постала војна, да би се све завршило једним несрећним грађанским ратом од којег се бивши југословенски народи још нису опоравили, напротив! Изјава је била подла и ратнохушкачка, самом чињеницом да српских гробова има на Крфу,и у Солуну и у Бизерти, али Слоба-национале је мислио само на српске гробове барем до Карлобага, на хрватском приморју. Резултат је видљив. Гробови су остали, Срби су се одатле иселили у најмању Србију до сада, а српски народ се још увек бори са последицама егзодуса свог становништва.”(30.04.2020.) www.novamakedonija.com.mk /mislenja/kolumni/гробовите-тоа-наше-проклетство

Ту су и текстови о бугарским генералима, студентима, вођама ВМОРО и ВМРО Тодору Александрову и Дамјану Грујеву (оснивачу „Друштва за убијање Срба“ 1897. – прим. аут.)  https://jugoistok.net/? p=2568, https://jugoistok.net/ ?p=4576, https://jugoistok.net/ ?p=5083, https://jugoistok.net/ ?p=5262, www.tatkovina.info/ 2020/02/19/дамјан-груев, www.tatkovina.info/ 2020/03/04/139-години-од-раѓањето-на-тодор-алексан , www.tatkovina.info/ 2018/08/26/димитар-ѓузелeв-од-дојран.

Свет је почео од оснивања бугарске егзархије и ВМОРО-а… Све пре тога треба избрисати из колективне меморије, не уклапа се у „евроатлантски“ пут данашњице.

И за крај, након свега, да допишемо и коју мисао са почетка о томе  „Чији је Гоце?“ На основу ретке сачуване фотографије, додајмо податак да је Георги „Гоце“ Делчев отишао 8. новембра 1901. у госте код свог таста у Прилепу, како би прославили – домаћинову крсну славу Св. Димитрија Солунског – Митровдан. http://macedoniahistorydocuments.blogspot.com/ 2012/01/blog-post_05.html.(05.01.2012.) Баш у истом оном Прилепу у коме су нама Србима недавно забранили да посетимо спомен костурницу и помолимо се за наше претке, јунаке и угаони камен нашег битисања. Митровдан… хајдучки растанак!

Срећне Крсне Славе свима онима који их и даље (упркос свему) – Славе!

М. Стојковић

Српски културно информативни центар Спона – Скопље