Ако се мислило да је падом безбожничког Рима и утврђивањем Хришћанства од римског цара Константина I и његовог Миланског едикта 313. г. у Европи, од тада хришћанској, завршена епоха царева идола, земаљских самопроглашених месија и стварања култа личности, историја нас је нажалост много пута од тада демантовала.

„Цару царево, а Богу Божије“, често се претварало у Цезаропапизам и скрнављење идеје симфоније духовног и профаног, помешаног и са дозом идолопоклонства која обесмишљава смисао вере у Једнога Бога са три лица и оваплоћеног Сина Божијег у две природе. Најновији иделопоклонистички излет видели смо јуче, на празник Св. Петра и Павла у охридској катедралној цркви Свете Софије.

Није тешко погодити да је главни протагоснист својеврсне „игре престола“ до сада незванични, а сада и званични вођа дружине тзв. „МПЦ“, коју су другови Тито, Кардељ, Ченто и Колишески основали да служе тадашњим идолима. Сада више нема Броза, али су ту нови идоли, тачније новокрунисани Партениј.

Пошто је „бугарење“ у моди, ваљда као гарант НАТО „еманципације“, Партениј и ако „скромно“ проглашен од игумана Бигорског манастира (који му већ годинама у назад служи као бастион нивелисања етничких Македонаца у македонске Бугаре, при чему је свако ништење српских трагова и корена добродошло) за некаквог „викарног епископа“, заслужио је да сам тај чин Крунисња буде оджан, него ни мање ни више у цркви Св. Софије у Охриду – историјском седишту Охридске архиепископије, у којој су ето све до јуче крунисани само поглавари – односно Охридски архиепископи. Спектакл је пропраћен као својеврсан ТРИЈУМФ (новог) ЦЕЗАРА у мантији, новог правца деловања где некакви „томос“ мора бити добијен по сваку цену. Партениј је управо тај нови „гуру“ који ће томе најбоље допринети. Викарно свакако.

Тријумф новог „цезара“ и идолопоклонство које је у моди, најбоље се могао видети месец и по дана раније, када је након проглашења Партенија за „викарног епископа“ у Бигорском манастиру, расколничко „монаштво“ га дочекало са латицама цвећа у бојама бугарске тробојке (беле, црвене и зелене) као тепихом по коме је нови „цезаропапа“ ходао. У Светој Софији у Охриду испред олтара газио је велики тепих са крунисаним двоглавим орлом Византије и Немањића. Више им је приличио неки лав или сунце из Вергине, али само се ћуд не мења, симболи су за њих само средство.

Заиста „достојан“.

Викарни епископ који се крунише у цркви у којој се само поглавари крунишу није ништа друго до НОВИ ПОГЛАВАР РАСКОЛНИЧКЕ МПЦ-Титове. Шлаг на торти је и директан пренос уживо на првом каналу државног јавног сервиса, наравно „свих грађана“ Северне Маедоније. До сада нису преносили нити једну службу канонске Православне охридске архиепископије из неког од параклиса – катакомби. Сви су равноправни док се не докаже да су Срби и верници канонске цркве. Ликови српског цара Душана Немањића и царице Јелене у Св. Софији охридској, коју су обновили те тиме постали и њени задужбинари, били су свакако ван домашаја камера у преносу. И боље је тако, бар они да не гледају срамоту, ако ми „морамо“.

Дакле Бугарштина не бира средства, багер идеологија се намеће и преко реда самих расколника, од игумана до „архиепископа“, „СОФИЈСКА ПЛАТФОРМА“ о добросуседству све више добија обрисе идеје Ванче Михаилова о Македонији као другој бугарској држави, балканској Швајцарској. Отуда и политички представник „македонске каузе“ Петар Богојевски (представник минорне политичке скупине-партије, али фаворит и директни подржавалац од стране Бугарског културног клуба из Скопља и који на изборе излази под мантром „грађанске македонске нације“) држи поздравни говор Партенију у цркви. Идеја Калајеве тзв. „Босанске (земаљске) нације“ са краја 19. века свој експеримент има и век касније у некадашњој Јужној Старој Србији и Маћедонији. Нови папа је устоличен, а ко ће бити нови цезар, почекаћемо до среде која је пред нама. Бугарска „симфонија“ одавно јечи!

П.С. Само дан раније пре „игре престола“ са дозом “шума Марице“, у Цариграду –  мајци свих хришћанских градова који је основао баш Константин I са почетка текста, је баш истоимена црква овој у Охриду – Света Софија Јустинијана I из VI века, крунидбена црква источноримских царева и седиште Цариградске патријаршије, поново вандализована и обешчашћена у исламску џамију. Иронијом или не, тек поглавари „МПЦ“-а у својој титули имају и назив „архиепископ Јустинијане Приме“ …

„Радује се“ Јустинијан какви се мудраци ките са његовим именом и у шта су му задужбине претворене!

У једној Св. Софији расколници, у другој неверници – Свете Мудрости Божије никада нам није било потребније!

Милош Стојковић