Ових дана у Скопљу борави српска списатељица и новинарка Бранка Селаковић (1985). Дипломирала је филозофију, предавала је у средној школи, радила као новинар и уредник Радио Београда, а седа је новинар-сарадник из области културе за Ал Џезиру Балкан.

Бранка Селаковић

Објавила је књиге -: Нарциси обојени црно, Капија, Љута сам, Еинаи. Њен роман „Глинени краљ“ објављен је 2016. године, донео јој је престжну годишњу награду „Мирослав Дерета“ за најбољи роман. Члан је Удружење књижевника Србије, живи и ради у Београду.

Јесења атмосфера у градском парку у Скопљу пријатном месту за искрени разговор са Бранком Селаковић.

– У Скопљу сте већ недељу дана, а остајете читав месец на резиденцијалном књижевном боравку…Како је дошло до тога да сте у том пројекту?

Овог месеца Скопље је мој дом. Реч је о резиденцијалном програму Reading Balkans који је подржан од стране програма Креативна Европа, уз сарадњу са неколико издавачких кућа из региона. Када је Северна Макеоднија у питању мој домаћин је издавачка кућа Goten Publishing  и искрено сам им захвална што су од великог броја аутора који су аплицирали одабрали мене и мој пројекат који ће у току трајања програма бити завршен. Реадинг Балканс је прогам који је отворен за прозне писце, песнике, есејисте, драматурге, сценаристе и стрип ауторе из Југоисточне Европе. Поред аутора са простора бивше Југославије, на конкурс се могу пријавити и уметници из Албаније, Румуније и Бугарске.

-Први пут сте у Скопљу и у Македонији на дужег време. Шта је оно што се Вама допада И дали сте овде нашли дододатне инспирације стваралачког надахнућа?

Становници Скопља вероватно град перципирају на другачији начин од туриста и када је у питању свакодневни живот, урбанистичка решења и свеопшта естетика. Читала сам многе дискусије о споменицима, њиховој величини… Међутим као посматрач мени све изгледа лепо и пријатно. Можда немам критички осврт. Када се мења Београд у којем живим више од пола живота или Ужице, град у којем сам рођена, често сам строг критичар, јер знам ранији изглед вароши и емоцију која је повезана са тим. Када се све то мења не прихватам лако.

Људи су веома топли, искрени, пажљиви. Свугде сам наишла на лепо разумевање. Првих дана сам била права туристкиња. Све сам фотографисала. Уживала сам у разгледању града, споменицима, музејским поставкама, парковима и наравно храни. Тавче гравче је сваких неколико дана на мом менију. Поред свега овог радују ме и сусрети са колегама писцима. Искрен однос и љубав према уметности, књижевности нас повезује, ма где год да живимо.

-Ви пишете и поезију и прозу с тиме што сте више посвећени прози. Пишете да би сте ослободили, да би некоме нешто поручили, да би нешто променили или…?

Пре свега сам страствени читалац, па онда писац. Прво сам писала невеште, младалачке песме, а онда и прозу. На првој години студија објавила сам роман. Када мислим о својим почецима знам да су ме фасцинирале полице пуне књига у библиотеци која је била смештена у згради у којој сам живела. Сате сам провела у читаоници. Можда се родимо са тим, можда нас створи околина, али одувек сам имала дубоку, исконску потребу да пишем. Показивала сам назнаке талента за сликање, али томе нисам желела да се посветим, већ писању. Сазнање и потреба да стварам неке нове светове, да копам у срж људске душе, емоција, психе и одгонетнем људске механизме су и тада и сада мој покретач.

– Да ли би сте могли направити  паралелу између српске и македонске књижевне сцене?

Мислим да нас боле и покрећу сличне, ако не и исте теме када је у питању друштвено-историјски контекст. Поред неког у гене уписаног осећаја поднебља, делили смо судбину наших народа и као уметници. Сцена је веома слична. Као ствараоци боримо се са истим проблемима. Вечито у недостатку разумевања од стране државних чиновника и њихове расподеле буџета, али ипак опстајемо и стварамо. Љјуди на власти некада као да заборављају да баштина и идентитет једног народа почива на култури и само кроз њу може да опстане. Уметници отварају врата свету.

-Да ли ће македонска публика имати прилику да ближе упозна Вас и Ваше стваралаштво у току Вашег борака у Скопљу? Какве су могућности за превод Ваших дела и на македонском?

Колико знам на македонски језик су преведени циклуси мојих песама и могу се прочитати на неким порталима. У оквиру овог програма биће преведене и неке приче. Свакако да бих волела да читаоцима буду доступни и романи, макар последњи, роман “Глинени краљ“, који је привукао пажњу јавности не само у Србији, већ и у региону, али и нова књига прича на којој тренутно радим.

-Кажу да где год одемо, ми нешто узмемо из тог места и нешто оставимо тамо. Шта ће те понети из Скопља,  а шта ће те му оставити?

Слике урезане у сећање, књиге и наравно сувенире. Надам се да ћу оставити леп утисак на сараднике и домаћине и да ћу поново доћи.

Филип Димкоски