Увек у јесен враћамо изнова часовник за један сат, враћамо време, али и сећања на годишњице. У овом Слову, између осталог, бележимо стодесету годишњицу славне кумановске битке на Зебрњаку, сећање на тријумфалну победу над вишевековним отоманским завојевачима у Кумановској бици, октобра 1912. године.
Примерено великом јубилеју, уприличен је достојанствен скуп испред остатака спомен костурнице на Зебрњаку. Тај простор и костурница наменски су уређени пре деценију, за велику 100. годишњицу. Но, нажалост, остало је много тога обећаног, а неиспуњеног, још тада, како из Скопља, тако и из Београда. Гарнитуре власти су се промениле, али су остале су очито исте слике, прилике, нарави и статуси.
Узвикну – исте поновљене флоскуле. „Објасне“ нам – укратко; добро је! Биће боље. Добросуседство, напредак на врхунцу! Да се сете шта су обећали, то тешко. Сви дођу и положе венце. То је главна преокупација сваког поједница на церемонији. И то је – то. Ко више очекује, наиван је.
Познате су и већ много пута описане бољке наше свакодневице. Стање језика, све мањи број ђака, запуштеност светиња, али, односи су никад бољи. А на терену – немар! Смемо ли да укажемо на постојеће стање? И занима ли кога све то? Ко би да залази дубље у атаре „Тамног вилајета“. Да посећује узане сокаке, брда и долине „наше парохије“…
Овде се одавно све мање осећа стид. Традиционални морал је урушен. Влада некаква инстант етика која толерише све друштвене преступе. То почиње од породице са лошим васпитањем и подстицањем социјалних разлика. Онда се наставља у школи са понижавањем својих учитеља и професора. Све је присутније подстицање мишљења да није важно учити, јер се све може купити.
Дан за даном видимо резултате болних сазнања.
Осуђени да присуствујемо још једној етапи потпуне асимилације?
Хоће ли неко покушати да дигне глас?
Остаје нам збир изгубљених вредности, немих сведока опште дефанзиве пред налетом незналица. Гомила нејасних потеза, неразумљиве садашњости и тмурне будућности.
Да ли смо то ми?
Милутин Станчић – Уводник за новембарски број Слова
