Посредством медијских извештаја захваљајући новинарским сазнањима, попут неких ранијих решења, па и званичним саопштењем, јавност је упозната да је Градска комисија Београда за споменике и називе тргова и улица донела одлуку да се (по ко зна који пут) мењају називи улица који, по уверењу и на основама оцена очито недовољно обавештених надлежних кадрова, немају везе са српском историјом већ одговарају искључиво топонимији Краљевине и СФРЈ.

Ништа није тако страшно као незнање на делу. Потврда свега онога што је до сада изнето, изговорено, и потврђено, па и на овај начин, да Београд јесте свет, али колико је Србија!? Површност и незнање. Бахатост и јавашлук? Не неким од предложених решења за промену назива улица, потврђује се одрицање корена и баштине, културе различитости и слојевитост у траговима покољења…

Нема више табле ,,Улица Охридска“. Она чаробна и тиха која се спаја са Булеваром ослобођења и улицом Светог Саве. Нема ни Прилепске. Остају Кумановска и Македонска, као траг и (под)сећање. И, објашњење зашто остаје назив Кумановска, само због славне Кумановске битке. Да ли је олако брисање српских историјских основа везаних за Охрид, Прилеп, само из незнања надлежних?

Шта ће бити, а шта је било. Какав апсурд. Понестаје снаге за чуђење. Наслеђе које савремени потомци не могу да носе. На делу видљиво. Не може ли сада надлежни да открију, прочитају, или питају, зашто је некада одлучено да се „дају“ имена улица попут Охридске, Кичевске, Преспанске… Да ли се заиста ту радило само о ознакама топонима везаним за Крањевину и СФРЈ, које сада ваља „сменити“. Прагматизам и незнање. Убитачна комбинација…..

Из перспективе нас Срба из Северне Македоније, то питање   има ипак и дубљи смисао и сигнал опасности да се брисањем именаг градова и других топонима који су одлуком партијског скупа у Јајцу 1943. предати новоформираној федералној јединици НР Македонији, данас Северној Македонији, могу још трајније из наше колективне меморије избрисати и последњи трагови српског битисања поменутог простора.

Ју г је био битан у временима када је Цариград био центар света, сада кажу сунце излази на западу…

Можда није у плану, али ко гарантује да сенеће неко сетити даизбрише називе улица „ЈеленеДрагаш“, „Јефимијина“, „Чоканлијске“, „1300 каплара“ (Ђачки батаљон из Скопља), „Маричка“ „Вардарска“, „Валандовска“, „Тетовска“, „Гостиварска“, „Краља Вукашина“, „Брегалничка“, „Краљевића Марка“, „Битољска“, „Штипска“, „Дојранска“, „Челопечка“, „Брсјачка“, „Ђевђелијска“ „Горничевска“, „Кајмакчаланска“, „Преспанска“, „Полошка“, „Псачка“, „Љуботенска“, „Скопљанска“, „Македонска“, „Дебарска“, „Криволачка“, „Струмичка“, „Тиквешка“ итд.

Како „хирушки прецизно“ можемо одвојити српско и туђе наслеђе на територији Северне Македоније, а да притоме не извршимо насилну и неприродну ампутацију, управо онако како желе они због чијих поступака је и покренута мера „реципроцитета“ у именовању улица савремене српске престонице?

Милутин Станчић