Рођена је као Олга Казанцев 1887. године у граду Маргилану у Руској империји, у данашњем Узбекистану, као једно од четири деце Светоније и Венјамина, потпуковника руске царске армије. Одрасла је у родном граду на чувеном путу свиле и великом производном центру одеће и тепиха од свиле, памука и вуне. Овај колорит који ју је од рођења окруживао утицао је да као свој животни позив изабере цртач-фолклорист. Студије цртања завршила је у Петрограду.
Олга Бенсон фото архив Етнолошког института САНУ
Порекло из добро стојеће породице, омогућило јој је да упише и дипломира фолклорно сликарство у Петрограду, на престижном Смољни институту. У Петрограду је завршила и Вишу уметничку школу, чиме је стекла право да предаје цртање у средњој школи, што јој је било прво запослење. Била је и чланица савеза ликовних уметника у Кијеву, у коме је излагала своје радове.
Избеглиштво и живот у Скопљу 1920-1939. године
Ношена вихором историјских ломова и руске катастрофе након Октобарске револуције, Олгу Казанцев 1920. г. животни путеви воде из Русије у Скопље, прикључивши се већ бројној руској колонији у тадашњем центру покрајине Јужна Србија.Њено знање у изради акварела и цртежа народних мотива и ношњи показало се врло корисним у током боравка у Скопљу и етнолошки пребогатој Јужној Србији, јер у то време фотографија још увек није била носилац последње речи у антрополошкој документацији.
Присуство Сликара-етнографа или фолклорног сликара, без чијег рада ниједно етнографско истраживање током 19. и прве половине 20. није било могуће (због нивоа технике, и немања колор фотографија), било је неопходно приликом теренских истраживања.
Сликар етнограф је могао забележити детаље у боји које фотографи нису могли, те је њихов рад био неопходан. На том плану Олга Бенсон је оставила врло вредну заоставштину, посебно за до тада неоткривен етнографски простор Јужне Србије.
До сада није познато да ли је свог будућег супруга познавала од раније или су се упознали у Скопљу, тек већ исте 1920. г. ступила је у брак са 18 година старијим Леонидом Бенсоном, са којим је две године касније добила сина Александра.
Њен супруг Леонид Бенсон, бивши официр Руске императорске армије и Добровољачке армије генерал Врангела, у избеглиштву ступа и у редовну службу Југословенске краљевске војске, у којој ће се пензионисати у чину бригадног ђенерала (генерал мајора). И његов брат био је ожењен сликарком, такође Рускињом Зинеидом Бенсон, која је у Скопљу радила као чувени сценограф и костимограф у Нaродном позоришту „Краља Александра I“.
У Скопљу је Олга Бенсон предавала цртање у Државној реалној гимназији „Краљица Марија“, а њено знање француског језика омогућило јој је да пуних 13 година ради као „учитељица лепих вештина“, како се то онда звало, односно професор цртања у Француско-српској школи у Скопљу.
Осим педагошког рада, Олга Бенсон је израђивала копије средњевековних фресака српских манастира Јужне Србије, заједно са другим руским уметницима из Скопља. Тридесете године 20. века провела је бавећи се сликањем народних ношњи Јужне Србије, као и црквено-уметничким радовима, као хонорарно ангажовани сликар-фолклорист при Музеју Јужне Србије. Научне експедиције, опремљене фотоапаратима, магнетофонима и бележницама, заједно са фолклорним сликаром, крстариле су територијом Јужне Србије и стизале и у најзабаченија сеоска места.
Приликом израде својих колоритних акварела, Олга Бенсон на папир преноси народну ношњу, архитектуру, старе занате…
Олга Бенсон фото архив Етнолошког института САНУ
Истраживачи су писали студије, а сликарка стварала визуелно сведочанство о једном сегменту народног живота, односно ношњама. Олга тада почиње да ради на албуму народних ношњи Јужне Србије, и акварели тог албума данас се налазе у Музеју Северне Македоније у Скопљу, укупно 88 акварела, који до сада нису публиковани или изложбено предстваљени. Ови акварели су рађени како би били део јединственог етнолошког албума српских народних ношњи Јужне Србије, пошто су сви истог формата и рађени у истом маниру – техници. Објављивање албума народних ношњи било је у то доба врло модерно. Осим народних ношњи Јужне Србије, албум је садржао и изглед ношњи и новодосељеничког српског становништва из Лике, Далмације, Црне Горе, Херцеговине, Босне (из 1935. и 1936. . г.) итд.
Олга Бенсон је такође објавила у Скољпу и један мањи албум од само 6 акварела, поводом прославе 25-годишњице ослобођења Јужне Србије – „Албум народних ношњи Јужне Србије“ 1937. године. Исти овај албум Олге Бенсон је објављен у Скопљу, за време бугарске окупацијеу малом А4 формату, само са подметнутим називом „Бугарске народне ношње“, као резултат великобугарске претензије на простор Старе Србије и Маћедоније.
Имала је и пуно приватних ангажмана за свог рад. Тако је између осталих, била ангажована као етнографски сликар од стране професора костима Вашингтонског универзитета Бланш Пејн (енг. Blanche Payne), у оквиру њених етнографских истраживања на тлу Балкана у два наврата 1929/1930. и 1936/1937. године. Током њене посете Краљевини Југославији, тачније Скопљу и Јужној Србији, имала је прилику да упознала Олгу Бенсон, након чега ће произићи и њихова сарадња. То своје истраживање проф. Пејн није никада завршила или објавила, тако да су ти акварели Олге Бенсон (у ствари копије већ израђених из серије од 88 који се до наших дана чувају у Скопљу) још увек похрањени у фонду и дигиталној колекцији Универзитета у Вашингтону, 25 њених акварела, који указују на женске и мушке фигуре у народним ношњама из Југославије.
Радови Олге Бенсон брзо су постали запажени, те је за њене услуге био заинтересован икраљ Александар I Карађорђевић.Приватно је била ангажована на изради етнолошких акварела за „Албум народних ношњи Југославије“, који је издат под покровитељством двора југословенске и српске краљевске династије.
За време свог боравка у Скопљу бавила се и хуманитарним радом. Основала је дечији лист „Вардарче“, са графичким изгледом илустрација руских бајки. Лист је излазио пар година и Олга је била врло ангажована у његовом издавању. Данас се комплетно сачувано издање листа „Вардарче“ може наћи у Народној Библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу.
Радила је и на копирању фресака (две се налазе у Војном музеју у Београду), осликала је и унутрашњост цркве Светог Архангела Михаила у Скопљу – војничког маузолеја – спомен костурнице „Храм Славе“ (освештан 1934. г. у присуству краља Александра Карађорђевића), што је после недавних обнова објекта, на жалост, у потпуности поништено новим сликама.Аутори живописа били су знаменити Руси, избеглице у Скопљу – Иван Дики, Борис Обраснов, барон Никола Мајендорф, Иван Шевцов. Унутрашњост храма је украшена копијама фресака из српских средњовековних манастира – Грачанице, Жиче, Студенице, Сопоћана, Светог Ђорђа у Старом Негоричану, Милешеве, Високих Дечана…
Напуштање Скопља и прелазак у Београд
Олга Бенскон напушта Скопље 1939. године, када се заједно са супругом и сином сели за Београд.До пресељења је дошло јер живот породице Бенсон у Скопљу није био лак. Обележила га је константна борба за егзистенцију. Олгин супруг, Леонид Бенсон, био је пензионер, имао је и седамнаестогодишњег сина Александра.Олгин рад, нажалост, ни у Београду неће бити вреднован као што би требало. Тридесет година, колико је живела у Југославији, провела је у незадовољству због ниских дневница, прековременог рада и доказивања квалификације. Запошљава се у Етнографском музеју, у коме остаје до 1943. г. када даје отказ због малих примања.За време рада у Етнографском музеју израдила је око 100 цртежа, који се данас налазе у фонду музеја. За време Другог светског рата своје радове је са другим руским уметницима излагала на изложбама у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. Осим тога, Олга Бенсон је 1941. године основала и Задругу домаће радиности у Београду
После рата, оснивањем Етнолошког института САН 1947. г. запошљава се као хонорарни фолкларни сликар и исте године део је теренских истраживања на Косову и Метохији, Шумадији, Тимочкој Крајини итд. У Институт долази на препоруку проф. Војислава Радовановића и Радослава Грујића, које је познавала још из времена док је живела у Скопљу. Са материјалне и статусне стране, ништа није променило за време њеног боравка у Етнографском институту. Константно се суочавала са статусом хонорарног радника, док се сума за коју је радила није мењала чак ни када је добила сталну радну позицију. Већи део живота третирана је као свршена матуранткиња, а једном приликом морала је судским путем да се бори за део нереализованог хонорара.„Пристанком на мом постављању на дужност сталног сарадника Института изгледа да сам деградирала своју струку у ред обичних занатлија“, писала је при неуспелом покушају да добије повишицу.
За време рада у Етнолошком институту, до 1950. године, израдила је око 600 цртежа и акварела(куће, покућство, ношње и делови ношње, скице ношњи, вињете за Гласник ЕИ и друго) са простораКосова и Метохије, Шумадије, северном Банату, околини Ниша, околине Авале и Београда и многих других места,који данас чине вредан део етнолошке збирке фонда и нису до сада објављивани.
Шест месеци након добијања статуса сталног сарадника, Олга Бенсон се са мужем 1950. г. сели у Калифорнију, у Лос Анђелес, за сином Александром који је након рата отишао у САД, али истовремено и због страха од комунистичких власти у Југославији и затварања, посебно након 1948. г. Поред сталне животне несигурности и селидби, доживела је смрт супруга, али и сина и унука. Олга Бенсон умире 1977. године. Сахрањена је поред свог супруга на гробљу у Холивуду, код Лос Анђелеса, САД.
Рад Олге Бенсон
Олга Бенсон је била једна од последњих фолклорних сликара, која је ишла са етнографско-археолошком истраживачком екипом на терен и израђивала етнографске аквареле. У свом раду била је недовољно вреднована, као и сам њен рад, третирана као помоћни етнографски радник. Дисциплинарно неразумевање значаја њеног рада, фолклорних цртежа као помоћних етнолошких извора, а не само илустрација материјалне етнолошке баштине, у време док је била активна, па делимично и данас, билу су један од разлога који су утицали да Олга Бенсон и њен рад буду готово заборављени у мрачним депоима разних фондова. Олга Бенсон данас за етнолошку науку симболише парадигму свих оних делатника који су сакупљали етнографски материјал, а да нису били школовани етнолози-антрополози и показује како се грађа која није текстуална, третирала као ниже вредна.
Она није ишла на терен сама, већ је као школовани етнографски-цртач у свом раду била маргинализована, али чија се вредност тек у данашње време почиње гледати неким другим очима у науци којој је целог живота служила. И поред вредности који њен графички материјал пружа, њени радови су били често запостављени и вредновани мање него материјални предмети или текстуални извори.Као једна од последњих цртача своје епохе, развојем фотографске технике, својим радом сведочи и о последњим активним фолклорним цртачима-сликарима акварела.Њен рад истовремено треба бити подстицај за враћање вредности цртежу као теренској грађи, дајући велики допринос етнологији, антропологији и народној култури кроз разумевање времена, простора, људи, менталитета и навика у времену када су са кичицом и бојама на хартији настали и оставили сведочанство за сва каснија поколења истраживача.
Цртежи и акварели, који се највећим делом налазе у архиву Етнографског института, имали су јасан описни циљ. Били су у сенци етнологије, али не без личног печата, перфекционизма и професионалних посвећености.Није била велика уметница, просечног талента, али управо то што је била сјајан занатлија и волела да се ликовно изражава, нама је омогућило да имамо богату етнографску збирку српског народа, посебно са простора некадашње Јужне Србије.
Изложба Етнографског института САНУ посвећена Олги Бенсон
Велики корак у октивању значаја етнографских цртежа-акварела у науци омогућио нам је Етнографски институт САНУ издавањем монографије„Снови о прошлости и традицији: Олга Бенсон“, аутора проф. др Љиљана Гавриловић, етнолог-антрополога и Биљана Миленковић-Вуковић, као и истоимене изложбе у Галерији науке и технике САНУ у периоду од 23. децембра 2019. до 25. јануара 2020. године.
Првобитна идеја је била да заједничку изложбу организују Етнографски музеј Србије, Етнографски институт САНУ из Београда, као и Музеј Републике Северне Македоније, али пошто се то није остварило, остаје жал за вредном колекцијом акварела народних ношњи Јужне Србије, која и даље остаје недоступна у депоима Музеја Северне Македоније у Скопљу.
Са жељом да ускоро и у Скопљу после више од осам деценија угледају светлост дана…
Приредио: Милош Стојковић, КГ5,
Српски културно информативни центар СПОНА – Скопље
Извори:
https://www.sanu.ac.rs/izlozba-gnt-snovi-o-proslosti-i-tradiciji-olga-benson/https://www.sanu.ac.rs/snovi-o-proslosti-i-tradiciji-olga-benson/http://www.politika.rs/scc/clanak/456009/Zivotni-putevi-Olge-Bensonhttps://citymagazine.rs/kultura/art/olga-benson-ruskinja-cije-je-slikarstvo-ocuvalo-secanje-na-nasu-tradiciju/https://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3835150/olga-benson-1887-1977—snovi-o-proslosti-i-tradiciji.htmlhttps://www.in4s.net/zaborav-dela-nasih-predaka-milutin-stancic/
