Срби Урошевца, до тада Феризовића (Феризаја), дочекали су своје ослобођење и  „Освету Косова“ октобра 1912. године без и једне своје цркве, које су у немирним вековима османског и шеријатског ропства, све до једне биле порушене или претворене у џамије. У самој околини града налазила се и гробна црква Светог цара Уроша Немањића. Црква је посвећена Успењу Богородичином и сазидана је крајем XIV века, по царевој смрти, као задужбина Урошеве мајке Јелене. „Манастир С. Уроша“, како је у народу био познат, запустео је 1584. године, а монах Христофор је Урошеве мошти пренео у фрушкогорски манастир Јазак 1705. г. у коме су се налазиле све од 1945. г. Управо због овога, град је убрзо након 1918. г. иницијативом локалних Срба преименован у Урошевац.

Мошти српског цара Уроша у фрушкогорском манастиру Јазак 

Како због немаштине у ратом разореној земљи, али и жеље да нова Саборна црква Урошевца буде репрезентативан храм, са изградњом се почело тек крајем треће деценије  ХХ века. У ту сврху, када су се економске прилике поправиле, основан је „Фонд за подизање цркве у Урошевцу“, на челу са тадашњим председником урошевачке општине Марком Деспотовићем. У неколико наврата, приликом обиласка светиња Старе Србије, Урошевац су посетили краљ Александар и краљица Марија Карађорђевић са пратњом, обично одседавши у краљевском возу у самом граду, као што је забележено у листу „Време“ 1926. и 1928. године. Градња цркве је започета 1929. године, али је због недостатка новца у Фонду за изградњу цркве, градња трајала пуне 4 године. Почетком градње Фонд је располагао са сумом од 100.000 динара, док је укупна цена изградње процењена на чак милион динара. Напором и даривањима становника Урошевца и околине, али и саме општине која је донирала 300.000 динара, те кредита који је Фонд подигао у износу од 250.000 динара радови су настављени. До коначне изградње цркве, средства су донирали и Банска управа у Скопљу (70.000), управа „Фонда Симе Игуманова“ из Београда (10.000), док је краљ Александар даривао 20.000 својих средстава за израду црквеног иконостаса, рад дебарских мајстора. Само зидање цркве поверено је чувеним мијачким мајсторима из Галичника, који су „у многим местима Јужне Србије радили на изградњи цркава“ (Време, број 3485, год XI, 14.09.1931, стр. 4).

За пројекат саме цркве представници Фонда су се обратили чувеним архитектама Јосифу Михиловићу из мијачког села Тресонча, тада тек постављеном председнику Општине града Скопља и Глигорију (Глиши) Томићу, родом из Крушева. Осим што су били земљаци, Томић је заједно са Јосифовим оцем Михаилом Ђорђевићем (1856–1917) радио и на изградњи цркве Св. Саве у (Косовској) Митровици (1896-1913). Избор архитеката свакако није био случајан, већ дубоко повезан и са њиховим претходним радом, али и пореклом. Посебно се то односи на Јосифа Михаиловића, који се умољен да учествује у пројектовању како због велике стручности (докторирао архитектуру у Лондону 1928. г.), тако и због пијатета према његовом оцу Михаилу Ђорђевићу, који је широм Старе Србије и самог централног Косова обнављао српске цркве. Јосиф је и као добровољац учествовао у одреду војводе Вука у Кумановској бици, а тиме и у „Освећењу Косова“ и Старе Србије 1912. године.

Црква Св. Цара Уроша у Урошевцу 

Црква Св. Цара Уроша је саграђена као петокуполна грађевина триконхалне основе, изведена је у комбинацији бетона, камена и опеке, а потом омалтерисана. Као узор за компоновање разуђеног горњег дела храма са куполама послужила је црква манастира Грачанице. Сакралну декорацију екстеријера чине шаховска поља са крстовима, флорални мотиви и опека у кровном венцу. Главна купола почива на четири слободна стуба. Сводови травеја су полуобличасти, а над припратом је подигнута галерија. Сама декоративна пластика фасаде, али и унутрашњост храма одсликавају период националног стила, карактеристичног за период између два светска рата (фасадни узори „моравског“ стила, али и нешто ранијег „вардарског“ из XIV века), које су овековечили чувене архитекте Момир Коруновић, Василиј Михајлович Андросов и многи други. Јосиф и Глигорије су се такође и у пројектовању саме конструкције цркве водили националним стилом, као модерне реинкарнације средњовековних узора са простора Старе Србије и Маћедоније, пре свих задужбина краља Милутина, највећег српског ктитора.

Иконостас цркве дар је краља од Југославије Александра I

О том архитектонском узлету и данас сведоче многе цркве и манастири: цркве Св. Атанасија и Св. Цара Лазара у Манастиру Лешак (Андросов, 1936), Саборна црква Св. Тројице у Лесковцу (Андросов, 1931), Храм Славе у Скопљу (Коруновић, 1934), црква Св. Илије у Качанику, Маузолеј Св. Ђорђа на Опленцу, црква Свете Тројице у Лесковцу (Андросов, 1931). Такође се могу видети и елементи ранијег стила, такође са узором у средњовековном градитељству, чија је персонификација највећи маћедонски архитекта XIX века, па можда и читавог Балкана – Андреја Дамјанов (негде се потписивао и као Дамјановић). То се посебно да приметити у куполном делу, које у великој мери прате витку линију и облик који је „стандардизовао“ Дамјанов у својим црквама у Нишу, Сарајеву, Врању, Осогову, Смедереву итд. Тиме су Јосиф Михаиловић и Глигорије Томић спојили у правој архитектонској симфонији стил модерног доба српског успона прве половине XX века („национални стил“) са јединственом петокуполном Грачаницом („Бисером Косова“) и средњовековним узорима XIV века („Вардарски, српско – византијски стил“) у светом простору „Освећеног Косова“ и символичког топонима Урошевца. Тиме су витке куполе и смерност фасадних сакралних символа постали уникатни бисер града који поносно носи име последњег српског цара Уроша, као што је и Јосифово Скопље било и остало колевка Српског царства оца му Душана.

Живопис фресака цркве Светог цара Уроша осликао је Јанко Кузмановић из мијачког Галичника, од 1932. до 1936. године, заједно са Викторијом Пузановом из Косовске Митровице, аутором престоних икона и аутор сликане декорације богато резбарене иконостасне преграде.

Збирка икона, припада периоду српског средњовековног иконописа, укључујући и икону Свете Тројице, коју је осликао зограф Јосиф Радевић из Лазаропоља 1896. године. Црква је имала заветне дарове из 1909. године кадионицу и неколико звона која су донирале жене Крагујевца 1912. Иконостас, израђен у дуборезу, дар је југословенског краља Александра I Карађорђевића.

Освећење цркве Светог Цара Урошу у Урошевцу 

Саборна црква у Урошевцу, посвећена Светом Цару Урошу, освећена је 10. септембра 1933. године. Грандиозној свечаности присутвовао је велики број угледних званица тадашње Јужне Србије, као и велики број српског народа са Косова, али и остатка Вардардске бановине.

Чину освећења присуствовали су изасланик Њ. В. Краља потпуковник г. Степан Жујовић, комадант места, заменик бана Вардарске бановине Јанићије Красојевић, начелник Банске управе из Скопља Милан Чемеркић, председник Општине града Скопља Јосиф Михаиловић, декан Богословског факултета Стеван Димитријевић, срески начелник и старешина Сокола Радомир Бабић, председник Вакуфа и Шеријатског суда Хајдар Бркић, француски конзул Гиз, народни посланик Драгутин Костић, председница „Друштва Кнегиње Љубице“ из Београда Нака Спасић са чланицама и делегатиам пододбора, делегат Главног одбора „Кола Српских сестара“ из Београда Добрила Главинић Кнезмилојковић, председница пододбора „Друштва Кнегиње Љубице“ из Урошевца Нада Чичкарић, председница „Кола српских сестара из Урошевца“ Мерима Мирковић, председница „Друштва Кнегиње Зорке“ из Урошевца Стојанка Деспотовић и други.

Освећење је почело у 8 сати, уз саслужење изасланика Њ. Св. патријарха српског, митрополита скопљанског Јосифа и епископа рашко – призренског Серафима, уз асистенцију многобројног свештенства из Урошевца из околине. За литургијско и химновско појање било је задужено певачко друштво „Цар Урош“ из Призрена. Након Свечаних говора митрополита Јосифа, епископа Серафима и председника Одбора за подизање цркве Св. Цара Уроша, Никшића, свечаност је завршена интонирањем државне химне од стране војног оркестра приштинског гарнизона, као и прелетом једне ескадриле авиона 5. ваздухопловног пука из Скопља. У вечерњим часовима, певачко друштво из Призрена одржало је концерт у свечаној сали основне школе у Урошевцу.

„Милосрдни анђео у Урошевцу

Први наговештаји црних слутњи, поновљених из времена фашистичко-балистичке окупације Косова и Метохије, појављивали су одмах након завршетка рата, када побуне арбанашке ириденте нису заобилазиле ни Урошевац. Тако арбанашка побуна  зиму 1945/46, па масовни „студентски“ протести 1968, затим 1981 и 1989. уносили су додато неспокојство и немир међу Србе. Управо ће протести из 1989. бити нека врста „показне вежбе“ онога што ће се десити деценију касније.

Након НАТО агресије, те повлачења јединица Војске Југославије и МУП-а Србије, наступили су најтежи дани за српски народ Урошевца. Заједно са војском и органима власти повлачили су се и цивили – Срби и други којима је живот био угрожен. Доласком у град , америчких војника, припадника НАТО пакта (КФОР) ситуација се није побољшала за оне који су желели да остану на својим заветним  огњиштима, већ су мирно посматрали егзодус и етничко чишћење Срба, уништавање њихове имовине, укључујући и Саборни храм.

Крајем јуна 1999. године црква је опљачкана, а потом и запаљена од стране албанских екстремиста, терориста и сецесиониста из тзв. „ОВК“, дојучерашњих суседа и суграђана протераних Срба. Иста судбина задесила је и конак. Чињеница да је главна градска џамија тик уз цркву Св. Цара Уроша, није било од помоћи. Напротив, са звучника џамије подстрекивани је даље нападање Срба и њихових светиња. У највећем етничком чишћењу након 1941. године свих око 10.000 Срба Урошевца је протерано, имовина узурпирана и отета, а споменик последњем српском цару, Урошу V Немањићу, који се налазио испред цркве, до темеља је порушен.

Али мржња према свему српском није јењавала и ако у граду од времена НАТО – ОВК окупације у Урошевцу није било Срба. Уследио је бомбашки напад 14. децембра 2003, на дан храмовне славе – Св. Цара Уроша, са жељом да се заплаше Срби који би евентуално дошли на Свету Литургију или посете своја имања и гробове предака. Само захваљујући грчким припадницима КФОР-а спречено је њено даље разарање. Замењен је кров, направљена ограда, очишћено двориште. Већ 17. марта 2004. године поновио се још суровији напад, а црква је додатно вандализована. О том нападу преносимо и извештај грчког контигента КФОР-а који су и по цену 19 рањених војника одбранили цркву да не буде до темеља срушена:

Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 часова, пет Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.“

О овом злочину и нападу, известила је и Инфо служба Епархије Рашко-призренске:

Запаљена црква Св. цара Уроша у Урошевцу – у одбрани цркве рањено неколико грчких војника“

Грачаница, 18. март 2004. год.

„ЕРП КИМ Инфо-служба је примила информацију да је група грчких војника храбро бранила цркву Св. цара Уроша у Урошевцу али да су на крају припадници КФОР-а морали да се повуку. Приликом окршаја са наоружаним Албанцима који су се окупили око цркве неколико грчких војника је рањено.“ 

Црква је поново нападнута 2013. године и оскрнављена графитима. Те исте године освећен је камен темељац и започела изградња новог парохијског дома у гругу цркве.

Стање храма, после свих несрећа и злочина у периоду након 1999. године, било је испод сваког цивилизацијског нивоа, ограђен високом оградом, бодљикавим жицама, са двориштем у корову, и то поред саме главне градске џамије, која је у међувремену обновљена и додат јој је још један минарет, као архитектонско пејзажни символ доминације „владајуће већине“. Сакривена од погледа пуних мржње, препуњена ожиљака и рана чекала је боље дане и да поново прими своје верне Урошевчане. Након дугогодишњег одлагања, у пролеће 2015. године приступило се обнови и фасаде цркве, као и њене унутрашњости.

Извођење радова на спољњем делу цркве 2015. године

Након свих разарања, паљења, па и гранатирања, о чему сведоче и сачуване фотографије улаза у цркву, прекривеног рупа од гелера. Приликом ове последње обнове, највећи део оригиналне фасаде (малтер) је одстрањен до самих цигала.

Али нажалост, приликом постављања нове није у потпуности враћена сакрална орнаментика рајских вртова са преплетеним љиљанима и шаховским пољима, чиме су уметничка и символичка вредност храма, као физичке представе Васељене и Рајског врта на земљи, значајно умањени.

Данас у Урошевцу живи само 4 Срба – парох урошевачки Трајко Влајковић са супругом Александром и две мале кћери. Тек о већим празницима, а посебно на дан храмовне Славе –  Св. Цара Уроша (15. децембар по Грегоријанском календару) окупља се мања група протераних Урошевчана да посети гробове својих предака и обиђе своја вековна огњишта. На Задушницама, поред корова, претњи и страха, и то мало Срба немају где запалити свећу својим прецима, јер је велика већина гробова оштећен до непрепознатљивости. Суза јаче сија но било која друга воштаница.

Напади без казне и даље трају.

Плач Старе Србије и Суза Косова…

Приредио:

Милош Стојковић, историчар

Српски културно – информативни центар СПОНА

 

 

 

 

Извори:

http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00042_19330911|page:7|query:%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0%20%D1%83%20%D1%83%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%B5%D0%B2%D1%86%D1%83%20%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B0

https://www.facebook.com/hramsvetogacaraurosaurosevac/photos

https://urosevac.webs.com/crkvacaruros.htm

https://www.srbija.gov.rs/vest/1138/unisteno-i-osteceno-30-crkava-i-manastira.php

www.picuki.com/tag/райскаясербия

https://www.srpskaistorija.com/srpsko-nerodimlje-nestaje-sa-geografskih-karata/

www.zlocininadsrbima.com/BombZlocin.aspx?Naslov=Списак-уништених-православних-светиња-од-10.-јуна-1999.-до-данас

http://www.rastko.rs/kosovo/raspeto/crkve/cr15.html

https://riznica.net/obelezen-praznik-svetog-cara-urosa-u-urosevcu/

http://www.eparhija-prizren.org/?p=14792

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:704362-ISPOVEST-MLADOG-SVESTENIKA-IZ-UROSEVCA-Zivimo-kao-da-smo-u-zatvoru

https://www.espreso.co.rs/vesti/drustvo/345121/u-crkvenu-portu-ulazi-s-policijom-oni-su-jedini-srbi-u-urosevcu-a-svestenik-trajko-mantiju-oblaci-samo-nedeljom

https://volimdaznam.wordpress.com/2020/10/11/%d0%b1%d0%be%d1%80-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b0-%d0%b4%d1%83%d1%88%d0%b0%d0%bd%d0%b0/

https://www.orthphoto.net/photo.php?id=6285&id_jezyk=2

https://ozoutback.com.au/Kosovo/countrywide/slides/33_20181018008.html

https://www.atlasobscura.com/places/church-holy-emperor-uros-madhe-mosque

https://www.academia.edu/7832069/Izgradnja_i_opremanje_crkve_Svetog_Save_u_Kosovskoj_Mitrovici_1896_1913_Building_and_equipping_of_St_Sava_church_in_Kosovska_Mitrovica_1896_1913_