Чудан је тај прелаз из мира у рат. Од мирног доба креће криза, јављају се први знаци рата чиме мир постаје привидан, све до отвореног избијања рата када мира више нема. Нарочито је овај процес трансформације видљив у грађанском рату када међу људима који су живели заједно почиње да се јавља граница, испрва невидљива, а потом све видљивија линија поделе.
Граница се јавља пре свега у психи, у свести људи, а онда се граница креће појављивати у осталим сферама живота и на крају та граница постаје државна. У вези са напред наведеним говорићу о једном граду, покушаћу да кроз призму догађаја који су се збили на данашњи дан (а и после) и кроз призму људских судбина опишем тај процес трансформације из мира у рат. Говорићу о Сарајеву и о судбини сарајевских Срба.
Неле Карајлић је једном приликом лепо рекао да је оно што се тих дана кувало у Сарајеву и у целој Босни и Херцеговини било налик великом ваљку који се котрља, а да га стотине хиљада људи свом својом снагом нису могли зауставити.
Првог дана марта, тог месеца када се рађа пролеће, 1992. године Милан Гардовић и Дијана Тамбур су рекли судбоносно ,,да“ у храму Преображења Господњег на Пофалићима. Било је око пола 3 после подне. После обреда, свадбена поворка се упутила ка Дому Свете Текле, који се налазио у дворишту старе православне цркве на Башчаршији. Тамо је требао бити свадбени ручак. Пошто је најближи паркинг био код Вијећнице, сватови су осталих пар стотина метара одлучили да пређу пешице. Младожењин отац, Никола Гардовић, је носио заставу Српске православне цркве (српска тробојка са златним крстом у средини). Таман пошто су требали да уђу у црквено двориште, стигао је бели аутомобил марке ,,голф“ у којем су била четири сарајевска криминалаца: Рамиз Делалић Ћело, Суад Шабановић, Мухамед Швракић и Таиб Торлаковић. Они су одмах насрнули на Николу са циљем да му отму заставу. Дошло је до комешања и онда се чуо хитац из пиштоља. Никола Гардовић је погођен као и свештеник Раденко Миковић. Злочиници су побегли са отетом заставом коју су потом спалили. Никола Гардовић је издахнуо у колима хитне помоћи. Била је то прва проливена српска крв, прва жртва наступајућег рата. Рајко Дукић, функционер СДС-а у то време, сећа се када је био хитно позван да дође у седиште СДС-а у сарајевском насељу Циглане. Тамо су га дочекала тројица свештеника и неколико цивила који су пренели шта се десило на Башчаршији. Градом се проширила вест о убиству српског свата. Од муслиманских званичника се нико не оглашава. Српски прваци су у том моменту били у Београду. Онда је прострујала вест, која је унела страх српском народу, да Зелене беретке патролирају Вратником и Бистриком и да је убиство српског свата само сигнал за општи напад на Србе у Сарајеву. Око 20 часова истог дана самоиницијатвино је донета одлука да се оснује Кризни штаб (јер се није могао успоставити контакт са српским првацима и са органима власти) и почело је подизање барикада од стране Срба широм Сарајева. Прва барикада се појавила на Пофалићима. Уље на ватру је доливала чињеница да је тај дан био други дан референдума о независности БиХ, а који су Срби бојкотовали. Недуго након оснивања Кризног штаба, телевизија је јавила да је референдум успео и почело је славље широм града које је било праћено пуцњавом. Проливена српска крв и радост сарајевских муслимана и Хрвата због настанка нове државе, огорчило је Србе и дало им до знања какав их живот очекује у новој држави. Мора се споменути да је референдум правно мањкав. Прецизније, он није успео. Услов успешности је био да мора најмање 66 процената гласача да изађе на референдум, а изашло их је око 63 процената. Од тог броја, 99,7 процената је гласало за независност. Занимљиво је да Скупштина БиХ никада није прогласила независност.
Истог тог дана када је убијен Никола Гардовић, нападнуто је и српско село Граховиште. Ово село, које је данас пусто, се налази са леве стране пута када се крене из Сарајева ка Вогошћи (пре Хотоња и Угорског). Напад је дошао од муслимана из суседне муслиманске Кобиље главе. То ће бити почетак страдања овог српског села. То село је пропатило у Другом светском рату, а мира нису имали ни за време ,,братства и јединства“. Чак су и надгробни споменици рушени. Становници тог села су стално истицали да се породица Ачкар највише обрушила на њих. Стално су говорили да је Граховиште бегова земља. У том нападу гине један муслимански нападач, Кенан Демировић.
Иако се ситуација у Сарајеву и у целој БиХ кренула компликовати још у јесен 1991. године, ипак тај 1. март је био почетак трансформације мирног доба у привид мира. Цео тај март је био привид мира. Људи се наоружавају, организују се сеоске страже, људи преко дана ( и муслимани и Срби) нормално причају као да се ништа не дешава, а ноћу се облачи униформа. Срби су схватали да је из дана у дан све опасније, али као да се веровало да до рата неће доћи, да ће се ипак некако све смирити. Веровало се у војску, у ЈНА, упркос свему ономе што је она доживела у Словенији и Хрватској. Полиција је формално колико толико била јединствена, постојале су заједничке патроле након убиства српског свата. Међутим, процес је напредовао и шавови су пуцали један за другим. Полиција је почела да се дели, а 5. априла 1992. дошло је до сукоба у полицијској школи на Врацама. Према договору, српска полиција је требала да преузме школу, али су муслимански и хрватски курсисти отворили ватру. Погинула су два српска полицајца. Школа на Врацама се предала. Тада је дефинитвно престао да постоји МУП БиХ, а привидни мир је почео полако да улази у рат. Идућег дана, западне силе признају БиХ за независну државу.
Недуго након тога нападнута је Илиџа. Срби са Илиџе су успели да се одбране, али погинуло је 12 српских бранилаца. Међутим, и након тог напада привид мира је био на снази. Моја колегиница ми је причала да је између напада на Илиџу и напада у Добровољачкој још ишла на посао у Енергоинвест на Лукавици. Отишла је по плату где јој је један колега муслиман понудио да остане на кафи, да проћаскају (иако су се били у току разговора посвађали јер је он провоцирао у вези напада на Илиџу). Она му је одговорила да је завршила са послом и да жури кући. Ишла је трамвајем број 3. Испоставило се да је то био последњи трамвај који је саобраћао. Да је закаснила пар минута, не би могла изаћи из Сарајева. Дакле, све до последњег момента, док није дефинитивно ,,пукло“, постајала је симулација нормалног живота. То је неке коштало, како муслимане тако и наше, јер се дешавало да их ухапсе кад се нађу на погрешној територији.
Пушкарања су се настављала широм Сарајева. Већ се знало који су делови под српском, а који под муслиманском контролом. Линије још нису биле устројене тако да је и даље постојала комуникација, додуше све слабије. Ускоро је почео муслимански притисак на савезну војску.
Једна од сведока тих збивања је имала 16 година у то време. Дете је из мешовитог брака (отац Србин, мајка муслиманка). Пошто су њени родитељи били разведени, тако је она некад била код оца у Вогошћи, некад код мајке у центру Сарајева. Како се почело кувати, она се затекла код другарице у стану, у близини Друге сарајевске гимназије. Њена другарица јој рече да у згради њене мајке је штаб Зелених беретки. Она није знала шта је то, али јој другарица појасни да су то Јукини момци који штите град од ,,ћетника“. Она одлучи да преспава код мајке и да се одмах ујутру врати у Вогошћу. Како је пала ноћ, кроз прозор је почела да виђа момке у ратним униформама и са маслинастим береткама. Било јој је јасно о чему је реч. Ујутру је кренула ка аутобуској станици. На улазу од зграде је срела Јуку Празину који ју је чекао. Он је стао убеђивати да остане у Сарајеву јер је ћерка његове школске другарице и да ће је он штитити, али ако оде у Вогошћу да тамо неће моћи да је заштити јер морају узети Претис, а успут ће клати све испред себе. Она му захвали на понуди, а Јука почиње причу о четницима и правди на шта му је она одговорила да у Вогошћи није видела ниједн пушке. Јука одустаје од убеђивања и даје јој амблем са љиљанима. Напоменуо је да на Барама има пункт где се врши легитимисање путника, да никако не показује личну карту него да покаже амблем и да се позове на њега са све објашњењем да иде за Вогошћу код баке да преузме ствари. Она послуша савет и Јука је отишао. Чекала је аутобус, али никако није долазио јер је био обустављен саобраћај. Враћала се у стан неколико пута, а онда је чула језиву вест. Радио је јавио да је пресечена колона ЈНА и да је седам војника на одслужењу војног рока нестало. Поново силази на станицу код Друге гимназије и у том моменту се појављује бели комби из којег су изашли Јука и његових пар момака. Они су изашли, али су Јукине псе увели унутра. Комби је био препун крви. Нема тела, само огромна количина крви. Јукини пси су режали и лизали крв. Радио поново преноси вест да је нестало седам војника, а момак који је возио комби је намерно појачао радио да се та вест чује. Један од момака само рече да су нестали и да се више неће вратити. Сви су се смејали. Након ове језиве епизоде, дошао је аутобус. Збиља, на Барама је пункт где су били легитимисани путници. Поступила је како јој је Јука рекао, а наоружани муслимани су јој рекли да се врати што пре због безбедности. Аутобус је требао кренути за Вогошћу када су извели једног момка. Сведок се сећа да је имао белу мајицу и беле панталоне. Увели су га у један контејнер. Аутобус је чекао неко време, али момак се више никад није вратио. Тако је она стигла у Вогошћу и више се није могло назад.
Крајем априла кренула је блокада касарни ЈНА. 2. и 3. маја се десила Добровољачка и може се сматрати да је тим догађајем дефинитивно престала симулација мира и да се прешло у рат. После Добровољачке, нападнуто је Граховиште. Сељани се нису могли одупрети и тада је наступио покољ. Тежак злочин је извршен тог 11. маја у Граховишту. Владушићи и Сикираши су били зверски измасакрирани. Последњи пут је Граховиште било нападнуто тог 8. јуна када је пао Жуч. У вези са тим постоји једна анегдота. Наиме, један од ретких преживелих из тог села био је Неђо Сикираш. У то време имао је негде око 80 година тако да он у тим годинама није могао да бежи. Преживео је тај 11. мај, али заувек се променио. Један од ратних ветерана је оставио сведочанство о њему јер му је био упечатљив још пре рата јер је био веома добар човек. Негде у мају, након трагедије у Граховишту, наши борци су изашли на Жуч. При крају шуме су се били укопали. Ту је био неки пут на којем је била капија. Убрзо су наши чули да неко долази, чуло се неко стењање и тешки кораци. Био је то Неђо. Када је видео наше борце укопане и на опрезу, упитао их је који су. ,,Наши смо Неђо“, на шта је он упитао на кога мисли. Наши му рекоше да су Срби, али старина само рече:,,Не вјерујем ја вама дјецо, ја жив у руке не идем“. Тада је померио свој сако да покаже да има пиштољ за појасом. Наш борац је знао да Неђо познаје његове родитеље и рекао му је чији је син, али Неђо опет није веровао. Даље га је питао за ширу родбину, па му је наш борац сву могућу родбину наводио. Када се уверио да су наши Неђо је само рекао:,,Сине мој, не идем ја нигдје из мог Граховишта. Стар сам ја да се селим било гдје, али крвницима жив у руке никада нећу пасти. Ако дођу по мене или ће ме убити, или ћу ја сам себи пресудити“. Наш борац му одговори да док су они ту, да га неће ухватити. Какве ли је само трауме преживела ова старина када је тако размишљала? Јасно је када се прочитају описи мучења Срба у Граховишту. Нажалост, када је пао Жуч и када су муслимани побили оно што је остало стараца у Граховишту, Неђо Сикираш је сам себи пресудио и тако испунио обећање да неће пасти крвнцима у руке.
Неколико дана након првог покоља у Граховишту, нападнути су Пофалићи где је исто дошло до покоља. Зато је Граховиште морало бити под контролом како би се иза леђа зашло Пофалићима. Тако се рат у Сарајеву већ распламсао. Почеле су да настају линије и све до јесени 1995. трајаће жестоке борбе на најтежем ратишту у БиХ – Сарајевском. Српско Сарајево се одбранило, али Дејтонским споразумом (иако је у бити добар јер је потврђено постојање Републике Српске) читаве четврти, читави српски крајеви Сарајева су предати муслиманима. Што су Сарајлије крваво одбраниле, то је у миру пуштено. Упркос свему томе, не треба заборавити на Сарајево. Јесте да постоји Српско Сарајево, у далеко мањем обиму, али не треба заборавити Илиџу, Пофалиће, Илијаш, Вогошћу, Кривоглавце, Семизовац, Благовац, Граховиште и многа друга насеља која су била насељена Србима. Нека је вечна слава и хвала свим нашим погинулима, а преживелима хвала.
П.С. Само да споменем једног великог хероја, мог суграђанина Стевана Попова. Колико се сећам, био је то јун 2003. године. Беше скуп у дворишту Градске библиотеке у Новом Саду. Дељене су награде онима који су били највернији читаоци. Сећам се да су били Љубивоје Ршумовић и Перо Зубац, али био је и Стеван Попов за којег ја уопште нисам знао. Ја сам као награду добио књигу баш од Стеве Попова о авијацији.
Као десетогодишњак била ми је занимљива та плава књига са насликаним авионом. Нисам имао представу ко је био тај човек. То сам тек сазнао када је Стево Попов дигао руку на себе 2015. године. Беше то пилот ЈАТ-а који је у пролеће са чувеним Кикашем извукао 40.000 људи из Сарајева. Стално је саобраћао на релацији Београд – Сарајево. На једном месту сам прочитао да је чак знао по неколико десетина пута на дан да пређе ту руту. Цео један град је жив захваљујући њему. Чак се у току ноћу, иако преморен, вратио у Сарајево по дете које је у оној гужви остало, а мајка је приметила да га нема тек кад су слетели на Батајницу. Без поговора су одмах полетели за Сарајево. Дете је било нађено како се игра. Велики херој, људска громада. Нека ти је вечна слава Стево!
Александар Манда Мандић
