У понедељак ујутро присуствовали смо помало нестварној сцени у сарајевској Саборној цркви, посвећеној рођењу Пресвете Богородице, једном од највећих православних храмова у региону. Богослужењу је присуствовала само једна верница! То ме у сећању вратило на више мојих посета Цркви Светог Ђорђа у Истанбулу, првој још давне 1965, кад је столовао васељенски патријарх Атенагорас, затим у доба Деметриоса Првог, па све до данашњег доба примаса Вартоломеоса.
У тој лепој цркви у Златном рогу (заливу) затекли бисмо током посета веома мали број верника. Изузетак је била једна наша посета током васкршњих празника, кад је та богомоља била пуна света, благодарећи и доласку бројних Грка из Грчке. Јер Грци масовно долазе током Божића, Васкрса и на славу Васељенске (Цариградске) патријаршије Светог Андреја. Сећам се, током првих посета, до средине осме деценије прошлог века, прилаз цркви и патријаршији у древној четврти Фанар био је отежан, све док турске власти нису дале благослов за његово преуређење, кад је уз саму обалу изграђено и велико паркиралиште.
Нажалост, у мегаполису Истанбулу, седишту патријаршије, данас живи мање од 3.000 Грка, док их је 1923, кад је град на Босфору имао свега 300.000 становника, било више од 150.000. На то је углавном утицала размена грчко-турског становништва после Лозанског споразума јула 1923, али и два драматична тренутка истанбулских Грка 1955. и 1964.
Као што је град на Босфору готово остао без својих Грка, али је опстала древна патријаршија, тако је и Сарајево, током рата и после Дејтонског мировног споразума остало без више од 150.000 Срба, али су у једном од најлепших предела града остале да га красе зграда патријаршије и Саборна црква, довршена 1871. Истина, обе су „прошле” и кроз бурну прошлост. За време Првог светског рата „културни” Аустријанци су скинули оловни кров с купола и заменили га лименим, а однели су чак и звона. Још немилостивији је био Други светски рат.
И у минулом рату, били су оштећени и патријаршија и црква, али је све то санирано уз помоћ грчке владе и Кантона Сарајево. Нажалост, слично као и истанбулска Црква Светог Ђорђа, тако је и ова импозантна и елегантна сарајевска богомоља подложна верничкој плими и осеци. Више верника има једино током највећих хришћанских празника, или током изузетних догађаја, као што је било устоличење дабробосанског митрополита Хризостома трећег септембра 2017, када није било места за све вернике, а највише је било оних који више не живе у федералном Сарајеву. То се видело већ сутрадан, на богослужењу, којем је, уз лелујање малобројних свећа, присуствовало свега неколико верника.
Слободан Стајић, (Политика)
публициста, Сарајево
