На данашњи дан 1865. године у Лозници је рођен је Јован Цвијић, географ, професор и ректор Универзитета у Београду, академик.

Оснивач антропогеографије и геоморфологије у Србији и Српског географског друштва, Јован Цвијић је био председник Српске краљевске академије, почасни доктор Универзитета Сорбона у Паризу и Карловог универзитета у Прагу.

Од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, постао је један од осам првих редовних професора на Универзитету.

Цвијић је почео да се бави науком још као студент Велике школе и тада је настао његов рад Прилог географској терминологији нашој, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. На основу тих проучавања написао је више радова као и своју докторску дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва путујући скоро сваке године по Балкану. Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је неколико стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Значајни су његови радови о миграцијама југословенских народа, о морфологији и хидрографији Динарског крша и других крашких предела, студије о Јадранском приморју, балканским котлинама и пољима, Шумадији и Панонском басену.

Најпознатија Цвијићева дела су: „Антропогеографски проблеми Балканског полуострва“, „Балканско полуострво и јужнословенске земље“, „Геоморфологија“, „Етногеографске карте југословенских земаља“… Одиграо је изузетну улогу као саветник српских државника на мировним преговорима у Паризу после Првог светског рата.

Умро је у Београду 1927. године.

Вардарска или македонска област

Ова је област састављена од низа тектонских басена који се пружају дуж Вардара и његових притока. Ограничена је на Истоку родопским масивом, на Западу Пиндовим венцима. Област доње Струме на Истоку и Црног Дрима на Западу, са великим западномакедонским језерима, тесно је везана са котлинама Вардара и његових притока. У морфолошком погледу нема знатнијих разлика између вардарских области и Рашке. Источни део вардарске области састављен је од кристаластих шкриљаца и гранита родопске системе, на Западу од кристаластих шкриљаца Перистера и Ниче, затим од пешчара, серпентина и кречњака пиндске системе. Западни део је највиши; многе планине: Перистер, Ниче са Кајмакчаланом, Стогово, Јабланица, Кораб, Бистра прелазе висину од 2000 метара. Многобројни басени ове области мањег су пространства него планине које их раздвајају; због тога она чини утисак планинске области.

Има разлике између басена западне Македоније с једне, и сливова Вардара и Струме с друге стране; они су растављени масивом Ниче, са врхом Кајмакчаланом, Добрим Пољем и венцем Бабуне. На Западу од њих је простран пелагонијски басен са Битољем, басен Морихова кроз који протиче Црна, басени Преспе и Охрида, Дебра и слив Радике, чија су дна веће висине но басени вардарске и струмске области. Преспански је висок око 900 метара. Кроз басене који се налазе западно од Битоља протичу Дрим и Девол, притоке Јадранског Мора. У потолинама су велика језера, Преспанско (дубоко 54 м.) са Малим Језером, Охридско (дубоко 286 метара), која су од утицаја на начин живота и рада овог становништва. Западни басени не припадају преиначеној медитеранској клими, већ мање више климском типу Рашке. Одликују се већим количинама кише и обилним снегом, свежијим летом, оштријом зимом, изузев дебарске котлине где се у неколико осећају утицаји јадранске климе. Планине које их окружују често су покривене шумом, противно оголићеним висовима Вардара и Струме; на њима има и четинара, међу којима је нарочито карактеристична муника на Перистеру и другим планинама. У високим басенима у главном успевају цереалије. Воћке су у опште ретке; оне успевају у заклоњеним крајевима (околина Дебра), нарочито у долинама на Северу од Охридског Језера (околина Охрида и област реке Сатеске, која се зове Дебрца) и дају изврсне плодове. Овде је сточарство такође знатно развијено. Налазећи се у суседству два мора, две приморске области, јадранске и егејске, где има и зими испаша, ове високе планине су станишта сточара, који се крећу у приморја. Пастири Аромуни, Срби и Арбанаси, за време зиме силазили су и још слазе са својим стадима у низије Мусакије на јадранском приморју у Арбанији, и у равнице око Марице и трачко македонског приморја, нарочито у солунску Кампанију. Напослетку риболов у Малом Језеру, Преспи, а особито у Охридском Језеру, које је богато пастрмкама и јегуљом врло доброг квалитета, даје становништву знатна средства за живот.

Супротно високим потолинама на Западу, басени у долини Вардара и области даље на Истоку, нису једне од других одвојене високим планинама. Оне су међусобно везане, почев од Овчег Поља на Северу, па до доњег дела долине Струме и до Ђевђелије на Југу, и чине у ствари огромну потолину, највећу у центру Полуострва. Осим тога, њихово дао је све ниже у колико су котлине ближе Егејском Мору, и у тесној су вези са трачко македонским приморјем, под чијим су јаким утицајем њихова клима и вегетација. Припадају типу преиначене медитеранске климе. Стране ових басена су потпуно оголићене. Готово нема пространих шума, чак и на високим планинама које раздвајају котлине. Глине постале од распадања не остају на месту. Стене су често оголићене. Изузев главних река, као што су Вардар, Струма, Црна, остале пресушују за време лета или се губе у песковитом наносу. Због ретких летњих киша усеви не успевају, ако се не наводњавају. Зато је наводњавање овде врло стари и јако распрострањени начин рада. Канали за наводњавање, византијског и источњачког порекла, помињу се у повељама српских краљева Средњега Века под именом водовађе и изводи (aquae ductus) Има их и данас изведених, изгледа на исти начин као и раније, али лошије урађених. Канали за наводњавање су нарочито многобројни у басену Меглена северно од Водена, који даје редовно две жетве.

Услед свега горњега има разлика у врстама културе, у исхрани и начину живота. Области су Вардара, доње Струме и њихових притока p ar exellence виноградске области Полуострва. Пространа поља покривена маком замењују у неким крајевима цереалије моравске области. У басену Кочана и Винице превлађују пиринчана поља, лети огрезла у води која се на њих пушта, испарава и изазива болести, нарочито маларију. У околини Ђевђелије и у јужном делу тиквешког басена у велико се негују дудови за свилену бубу. Свуда се налазе пространи вртови са поврћем, нарочито са паприком. Начин живота држи средину између живота у западно-македонским басенима и моравској области с једне и живота у трачко-македонском приморју с друге стране, приближујући се више овом последњем. Историја и цео живот вардарске области били су под јаким утицајем физичкогеографских особина. Она је великим делом нагнута према Егејском Мору, и вардарски путеви, као и данашња железница, били су од увек на Полуострву од првокласног значаја. На њих су излазили и још излазе попречни путеви као Via Egnatia и они који иду из битољског басена, преко Прилепа и Рајца, у долини Вардара. Овим путевима пенетрације, византијска култура, полазећи са трачко-македонског приморја, ухватила је по целој области дубоке корене. Њима су се такође распростирали из Солуна извесни чисто источњачки утицаји. Данас се у Солуну стичу разне струје медитеранске и западне цивилизације. Измењене услед додира са његовим левантинским, јеврејским и грчким становништвом, оне се одатле распростиру по вардарској области.

У великом моравско-вардарском пределу, Македонија је била јако подложна византијским утицајима, исто онако као слив Марице у источном или балканском делу Полуострва. Слабији су били утицаји који су се ширили са Севера на Југ, од моравске области и Рашке према Вардару. Они су се међутим стално осећали у току векова, благодарећи моравско-вардарској удолини, и још јаче од како је саграђена железница. Напротив, планинска и скривена област Преспанског Језера, нарочито њен јужни део, увучен у планине, био је основица и ослонац словенско македонском краљевству, које се овде формирало крајем Х века. Сваки од три предела континенталног блока има дакле у себи једну област чисте или преиначене медитеранске климе. Даље су у центру и на Истоку сачувани трагови старе византијске цивилизације. На Северозападу, у динарској области, чији је приморски део најобешумљенији и најоголићенији на Полуострву, што је у вези и са медитеранском климом, осећа се утицај романске и талијанске цивилизације, измешане све више што се иде Југу са траговима византијске цивилизације.

Цвијић Јован, Балканско полуострво и Јужнословенске земље. Основи антропогеографије, Београд 1931, стр. 46-47.