(Фото:-документација „Политике”)
Да ли је спољнополитичка стратегија Србије, коју многи аналитичари дефинишу као стратегију „седења на више столица”, корисна или је пак погубна по српске државне интересе?
Сведоци смо продубљивања (пост)хладноратовских сукоба који, по предвиђањима великог броја стручњака, треба да доведу до нове расподеле утицаја широм Евроазије. Да ли ће до те поделе доћи остваривањем теорије Халфорда Макиндера „Хартленд” (Срце света), која наглашава да је контрола над Источном Европом од виталног значаја за контролу света, или теорије Николаса Спајкмена, која истиче Римленд, тј. приобални простор евроазијског копна, од виталног је значаја за Републику Србију.
Такође, без ваљаног разумевања руског геополитичког концепта Европа и човечанство, одскора преобликованог у Запад и човечанство, или кинеског ширења утицаја кроз хармонизацију односа, тешко да ћемо изградити стратегију која ће нас успешно сачувати у надолазећем времену.
Сведоци смо процеса стварања новог светског поретка који можемо назвати нераспоређени мултиполаризам. Иво Андрић у својим делима указује да наша свест о неједнакој количини моћи никада не сме бити усмерена ка поразу или доживљају мање вредности, већ ка изналажењу путева да се наша специфичност и комплексност истакну као предност. Такође, Андрић у свом недовољно познатом спису из 1952. године „Додир са странцима” истиче да је потпуно погрешно схватање да између силе и покоравања сили нема средњег пута „и да између силе и покорности воде многи путеви; и управо то су путеви достојанства и успеха”.
Политичка чворишта која Србији, из перспективе Запада угрожавају европску будућност, свеукупна су ситуација на Косову и Метохији, али и однос Београда с Москвом и Пекингом. Такође, можемо констатовати да неколицина интелектуалаца и организација непрекидно раде на спотицању државних интереса у циљу слабљења позиције Србије у односу са суседним државама. Те групе своју мисију реализују кроз паролу „Београд дестабилизује регион”. Можемо закључити да Запад још увек посматра Балкан као меки трбух Европе, тј. простор који у озбиљној мери прети да угрози европски безбедоносни оквир. Европска унија ово виђење, било директно или индиректно, саопштава безмало једном месечно. Тиме нашој држави додатно сужавају маневарски простор, али и мотивишу доносиоце одлука да непрестано трагају за путевима достојанства и успеха о којима говори наш нобеловац.
Дефинисање новог геополитичког простора кроз иницијативу „Отворени Балкан”, али и кроз продубљивање сарадње с Мађарском и Турском, Србији пружа прилику за јачање међународне позиције. Долазимо до закључка да је време да прихватимо да смо Западу „источно питање”, док смо за Исток његов неинтегрални део. На који начин доћи до самоспознаје и самоодређења у оваквој, у најмању руку комплексној ситуацији?
Фото-документација „Политике”
Своје геополитичке визије Запад, између осталих, излаже кроз Макиндера, Мехена, Спајкмена, Кисинџера и Бжежинског у потреби да се овлада поморским путевима, средиштем света и приобаљем Евроазије, па након тога и ширењем НАТО-а; Русија кроз употребу евроазијанства и рада на теорији „вратити се Русији” у борби између Запада и човечанства, док Кина истиче хармонизацију односа и нове путеве свиле о којима говори Питер Франкопан.
Србија и њен положај условљени су, између осталог, географским и политичким параметрима. Пре пуних сто година Јован Цвијић је приметио да Срби и други народи који живе на овим просторима у себи садрже и евроазијске особине, тј. способност „спајања и прожимања”. Зато и не треба да нас чуди постојање стратешке потребе да Србија остварује своје државне интересе на начин да они нужно не морају бити у истовременом сагласју с геополитичким концептима свих великих сила.
Сасвим је реално да одређени интереси могу бити у складу са западним, а други са приоритетима осталих регионалних или светских актера. Андрићевски путеви достојанства и успеха државне политике могу се остварити развијањем меке моћи и дигиталне дипломатије као средства за креирање позитивног имиџа Републике Србије, уз неопходност стратешког улагања у привреду, пољопривреду, енергетику, образовање, науку и културу. Познавање идентитетских, културолошких, верских посебности и грађење мостова с разним међународним актерима само су делић механизама за потенцијално геополитичко позиционирање.
Стога је посебно важна свест о потреби за неутрализацијом и хармонизацијом сучељених геополитичких интереса који се прожимају на територији Републике Србије. Промоција европских вредности и људских права, а истовремено с њима и традиције (које не сме бити пропагирана само од стране екстремних фактора), нужно се не искључују. Русија и Кина су нам потребни због очувања и ревитализације окрњеног суверенитета, а Запад зато што њему тежимо у политичком смислу.
Србији данас, у оквирима реализације напредних идеја, није потребна фаворизација искључивости, већ дијалог. Оштро супротстављени ставови, и интересне групе од којих неке отворено раде у служби иностраних фактора, заоштравају методологију остваривања геополитичких интереса, а на уштрб јачања безбедносних, економских и политичких капацитета саме државе. Зато су Андрић и његово идеја о путевима „достојанства и успеха” преко потребни свима који раде у интересу Србије.
„Емоције колектива, које су везане за перцепције прошлости, умногоме су битне одреднице схватања садашњости и планирања будућности”, пише Доминик Мојси у својој „Геополитици емоција”. Уосталом, седење на сопственој столици, уз добро познавање распореда других актера за столом, темељно познавање историје и реално предвиђање, уз здраво осећање наде, једина је политика којом Србија треба да се води. Она може довести до сазревања идеје о потреби да се буде сопствени центар, а не туђа периферија.
Станко Дебељаковић (Политика)
правник и политиколог
