Вероватно има оних који никада нису чули за ову реч, има оних који су чули, али не знају шта значи, а свакако и онима која је она и позната и знана. Латинског је порекла. Означава привиђење, лажну слику, привид…Утвару.
Слобода лежи у оној мери у којој човек има слободу егзистенције. Ако је она у туђим рукама, престајемо бити слободни људи. Чија је друштвена својина? Тако се управо ових дана преиспитујемо шта је било на политичком и еконскомском пољу деценије уназад, у нас, у окружењу, и одговори нам се дају сами; из једне другачије перспективе.
И ово што сада имамо, користи се само као општа шира слика. Вириуси су неки штитови. Очигледно је да иза овога стоји нешто крупније. Неко јачи, а и да није тако; стајаће. Вајдиће.
Ово су нови тренинзи. Нова “нормалност”. Утегнута удобност.
И када буду мало попустили, бићемо пресрећни и захвални. Слободни. Слобода на сцени, а иза завесе нови комад, нове драме, чије ће мо епилоге и рачуне сводити очито је касније.
Дресура паса у јеку. При том, љубимци – пси и могу напоље, и у доба забране, док човек без пса и не може. Нова законоправила.
Свет се привикава, односно већ се привукао навукао на нову нормалност. Буквално.
Овакве су ствари иделане за тај модул.
Шта у рату прво страда? – Истина.
Она прва (по)гине. А свет је одавно у рату. Само не видимо. Или видимо, али другим очима, и другим речима.
Дезинформација у изобиљу. Тешко је у мору информација сазнати праву вест. Где је истина. По нешто се негде назре, сазна, убоде…
Избију ту и тамо искре. Свет је назрео нешто од тога, па се успротивио, по градовима, показатељи су нам били социјални немири, протести, али то је само један мали трачак, сегмент. Коцка у мозаику. Почео је свет да схвата. “Жути прслуци”. С тога нам и сада у јеку ове пошасти долази на ум иста дилема, схватамо или не, назиремо ли, како нам се и шта сервира.
Вишак је становништва на земљаској кугли. Њихове су позиције угрожене. Империја узвраћа ударац.
А одавно су се погубили оквири нормалности. Заокрет на светској позорници јесте било Косово и игнорисање Савета безбедности при бомбардовању Србије. Свет је пред новим ломом, пред новим преструктуирањем. Следило је трговина децом, органима, достизај врхунаца. Мари ли ко да по свим статискама увиди да је на водећем месту број један смртности абортус, па глад, високо котира и канцер, док је на последњм корона вирус. Од маларије је умрло око 200 000 људи, али није било великих фрка и ванредног стања.
У том паралелизму, назиремо и безнађе, немоћ, не знање. Дилеме, тумачења, геополитике и завере, апокалипсу и смут, последња времена и рат који траје а не видимо га. Оградили су нас, ми и даље мислимо да смо слободни у нашим виртуелним световима, на интернету, комунирамо, и ослобођамо се. А сасећиће нам и то. Друштвене мреже су постале склоништа, попут оних из 1999. када је било бомбардовање Србије. Људи су се уплашили, али не признају. И сваки су дан у склоништу. “На Фејсбуку”. Онда успостављају социјални живот склоништа. На мрежама су. И траже сроднике. Никакав индивиуализам не помаже.
Пројављују се мишљења да ће уследити хуманост, солидарност, катарза.
Али суровост је датост свету.
Непојимљиво је да ће западне владајуће политичке и економске структуре променити ћуд. Њима чак шта више ово и иде у прилог.
Препоручено нам је да перемо руке. Мозгови су нам већ опрани. Тај план је испуњен. Штафета је преузета. Вештину пропаганде смо огледали на смирају 20.века. И сада гледамо епилог епског савршенства.
Стварности примењене праксе је сурово болна. Разарајућа. Англосаксонско начело важи, сажима и гађа: „Пропаганда тражи наметљиву примитивну лаж са поштеним лицем.“
Како је овај постојећи светски ситем Капитала маркетинсшки креиран, свесно осмишљен као симулакрум идеологије високог стила, у свом животном веку убрзаним темпом пролази кроз класичне стадијуме своје прошлости. Показао нам је своје право лице вулгарне самопародије.
И тај и такав систем већ деценију функционише од данас до сутра.
Милутин Станчић
