Крај је још једне турбулентне године. Политичка превирања, економска нестабилност, индивидуални проблеми, несигурности, туге, те пандемија коронавируса… Свима нам је потребан предах и бар тренутак спокојства. Једно од места где можемо пронаћи смирај налази се у суседству, у Северној Македонији. На самом излазу из Скопља, на путу ка Тетову скретање улево води вас у прави исконски рај – кањон испуњен смарагдном водом коју чувају громадни планински масиви и „мајчин” загрљај.
Сигурност коју дете има у мајчином крилу можете осетити овде, ушушкани у наручје предивне природе кањона кога су Стари Словени и назвали по најмилијем људском бићу, мајци – Матка. Уклесани лик жене расуте косе рађа лепоту коју само природа може да подари, где тишина шапуће најлепше речи и где поглед упија храну за душу. Сва зла и све бриге остаће, бар на тренутак, заборављене. А тај предах даје снагу за даљу борбу са препрекама, са којима се, нажалост, сви суочавамо. Потребно је да се опустите и погледом пропутујете кроз оштре планине, где ћете препознати грациозан женски лик који исијава мајчинском топлином.
Мењале су се империје и усмеравали се цивилизацијски токови од пре наше ере. Византијско, Римско, Отоманско царство… Но, лик Матке није се мењао, као ни њен осмех. Ако сте имали прилику да посетите Лувр, можда и вас овај призор подсети на чувену Мона Лизу.
Матка словенског народа, данас обасјана сунцем Северне Македоније, неуморно зрачи љубављу, које има довољно за сваког посетиоца. Њен умилни осмех – отпоран на шибање ветрова, кога не могу спрати ни кише, нити га могу сакрити снегови – опстаје вековима. Племениту топлину можете осетити у свако доба дана, сваки дан у години. Мир, спокој и природа под небеским отвореним плаветнилом приближавају нас правим вредностима и божанској љубави. Овај предео, такође, обогаћен је и бројним црквама, те манастиром Светог Андреје. Поглед на леву страну открива грађевину из 1560. године, а поглед надесно грађевину из 1389. године, када је била Косовска битка. Иконостаси су обогаћени ликовима Марка Краљевића и митрополита Јована, а његов ктитор био је краљ Вукашин, те Андреја, брат Краљевића Марка. Стил је препознатљив по колоритности и волумености. На задњој страни манастира налази се отисак шаке, а претпоставља се да припада Марку Краљевићу.
Мемоари овог живописног краја бележе и разне анегдоте из различитих времена. Тако је једна од легенди и сам настанак манастира. Марко Краљевић и његов брат, Андреј, враћајући се после Косовске битке, одлучили су да се одморе баш на месту где је данас манастирски посед. У то време, на овом месту, у близини реке Треске, била је једна кафана. Марко је остао да веже коње, а Андреј је ушао први у кафану. Међутим, тамо су га сачекали Турци, који су га напали и убили. Ушавши у кафану, Марко је затекао је мртвог брата. Турке је побио, а брата сахранио на том месту и изградио манастир, а реку Треску усмерио на стари ток како би манастир имао своје спокојство и мир уз жубор реке.
У близини, у оквиру Марковог града, обраслог бујном травом, налази се и Црква Свете недеље. Црква је изграђена средином 14. века. Архитектура онога што постоји може се поредити са неким архитектонским решењима који су видни и данас у скопском насељу Козле.
За овај период и ово место везана је још једна легенда. У Марковом граду живела је прелепа Бојана, у коју је био заљубљен један Османлија. Не добивши њену љубав, одлучио је да је нападне у тврђави која је опасивала Марков град. У том сукобу, како се приповеда, Бојана је убила чак 70 војника. Када је схватила да не може више да се брани, убила се скочивши са високе стене.
Према неким белешкама, претпоставља се да је Марков град раније имао назив Матка, који данас носи овај диван скопски предео. На овом пољу моћи ћете да посетите још много цркава, а једна од њих је и Црква Светог спаса. Године 1968, када су мештани одлучили да обнове цркву, почели су да узимају камење са места удаљеног 50 метара јужно од цркве. У међувремену једном од мештана се уснило да се на том месту некада налазила црква. Сан се претворио у јаву – на том месту су пронађени остаци цркве. Откопан је црквени објекат, чији су зидови били високи око један метар. Црква је откривена на дан Свете тројице и тако је овај објекат добио име Света тројица – Матка. Централни манастир на овом поднебљу носи, такође, име Матка. Ово место угостило је бројне познате личности и великане, међу којима, записано је на зидинама манастира, и патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића, поглавара Српске православне цркве, тј. Пећке патријаршије, духовног и световног вође српског народа друге половине 17. века.
Ово право духовно царство монаха јединствена је храна за душу и око. Извор животне енергије, љубави, спокојства и хармоније. Дотаћи ће вас оно што се додирнути не може, обогатићете се оним што се новцем не може купити. Заборављате тегобе са којима се сусрећете и добијате нову снагу. Ниједан опис, ма колико вешт, ово свето место не може довољно верно дочарати. Оно се мора доживети.
Мир, љубав и спокој у чијем ћете друштву бити на овом месту, а које ће вас са њега и испратити, помоћи ће вам у решавању брига и свега онога што доноси савремени живот. Као што је рекао Меша Селимовић: „Сви кажу да љубав боли, што је погрешно. Самоћа боли. Одбијање боли. Губитак некога боли. Жеља боли. Све збуњују те мале ствари са љубављу, али у стварности, љубав је једина ствар у свету која одбија све зло и која те увек изнова учини да се осећаш добро.”
Жељко Шајн, „Политика“ – штампано издање
