Споменик палим српским јунацима на Солунском фронту из села Негорци поред Ђевђелије, под именом „Кајмакчалански јунак“ подигнут је 1930. године и свечано откривен следеће године приликом посете краља Александра Карађорђевића. Аутор споменика и фигуре српског војника у униформи, са пушком и погледом ка Кајмакчалану, под називом „Кајмакчалански јунак“ био је тада млади,Димитрије „Димче“ Тодоровић (Димо Тодоровски).

Данас овај споменик не постоји. Одавно је срушен, као и стотине других који су били стражари и подсетници једног херојског времена, страдања, пораза и Васкрса Србије, окамењени у простору и времену, као и данашња магловити (не)заборави о хиљадама појединачних судбина заувек осталих у орловским врлетима планине Ниџе – Капије Слободе и Борисовог града. Спој и судбина сукоба српских и бугарских војски, толико закрвљених током силних војевања, а опет толико блиске у одавању почасти својим палим друговима, ту на истом месту у Негорцима, чак и на истом постаменту који је једини преживео бурна прохујала времена. Рушен и обнављан, па поново рушен, споменик је и данас сведок променљивости струјања историјских олуја, као и ветар на кајмакчаланским висовима. Истовремено и сталности заборава у нас Срба. „Кајмакчалански јунак“, један од многих тачака спајања мртвих и живих, прошлих и садашњих, побеђених и поражених.

Земљотрес на југу Вардарске бановине 1931. године

Споменик је дело Димитрија Тодоровића (Димета Тодоровског) првог вајара са простора данашње Македоније. Пионир је савремене македонске скулптуре и свакако најзначајнији јужносрбијански вајар међуратног периода. Сам споменик је подигнут у селу Негорци, које је било готово цело срушено у земљостресу  на великом подручју Вардарске бановине 7. и 8. марта 1931. Највећи интензитет земљотреса био је 6,7 степени Рихтерове скале (икада забележени максимум био је 6,8!) и оставио пустош у чак четири среза:неготинском, дојранском, струмичком и ђевђелијском. Стамбени објекти били су оштећени у 45 насељених места од којих је 29 било у подручју епицентра. Највише је страдало село Пирава где је било и највише људских жртава, чак 19. Срећом укупан број жртава није био сразмеран материјалној штети. Укупно је погинуло 31 људи, а повређено је 82 лица. Поред Пирава највише су страдала села  Богородица, Стојаково, Богданци, Негорци, Моин, Кованци, Коњско, Серменин и Хома у којима је већина објеката морала да се изнова гради због озбиљних оштећења, а доста их је било порушено. Највише оштећени град био је Валандово.Ово је била прва велика несрећа у Краљевини Југославији.

Потребна помоћ почела је да пристиже непосредно после првог дана, у подручје су се упутили лично и краљ Александар и краљица Марија, али и многи други тадашњи званичници. Министарски савет је на својој хитној седници 9. марта одредио арх. Др Милослава Стојадиновића, потпредседника београдске општине, за министарског изасланика и најодговорнијег у припреми, планирању и координацији обнове насеља у земљотресом погођеном крају.

Обнова подручија трајала је скоро две године. За то време направљено је 4283 објеката за становање, поправљени су оштећени путеви и пруге, направљене нове школе, цркве и други објекти. Обнова је коштала државу више од 300 милиона тадашњих динара, а значајан допринос санацији пружила је војска Краљевине Југославије, као и многобројно грађанство. Осим тога значајну помоћ пружили су произвођачи грађевинског материјала као и Црвени крст из Београда и Скопља,  који су само непосредно после земљотреса дали помоћ од више од пола милиона тадашњих динара.

Београдски лист „Време“, у свом извештају приликом посете краља Александра Карађорђевића унесрећеним селима и варошима Јужне Србије 1. октобра 1931. године, записао је следеће о посети Негорцима: „У Ђевђелији Њ. В. Краљу су приређене величанствене манифестације.

Пошто је примио рапорт од команданта места, потпуковника г. др. Војновића, и среског начелника , Њ. В. Краљ кренуо је десном обалом Вардара за село Негорце, где је обнова извршена у великим размерама. У Негорцима обновљено је и поново подигнуто 316 домова, са споредним грађевинама.

Пошто је Њ. В. Краљ пажљиво разгледао радове на обнови домова, обишао је велики соколски дом , који се подиже упоредо са обновом села, затим нову општинску зграду и остале објекте.“ У ово доба и у част посете краља Александра, освештан је и подигнут споменик у центру села „Кајмакчалански јунак“.

Подизање споменика „Кајмакчалански јунак“ у Негорцима 1930. године

Према сведочењу професора Слободана Мурџева из Ђевђелије, који је након Другог светског рата о околностима градње споменика своја сећања поделио са Димитријевим старијим братом Панчом, такође вајаром, на месту споменика „Кајмакчалански јунак“ претходно наводно налазио бугарски војни споменик, при чему је обновљена власт Краљевине Србије и СХС након 1918. срушила исти, али искористила већ постојећи постамент за његову изградњу. Управо је Димитрије Тодоровић био ангажован како би израдио скулптуру српског војника – „Солунца“ и тиме споменик добио свој коначан изглед. По сведочењу Мурџева, освештење споменика у Негорцима догодило се у јесен 1931. године, на годишњицу пробоја Солунског фронта.Сам гипсани модел свог првог вајарског дела, тада млади студент Димитрије Тодоровић урадио је већ 1930. године, након расписаног конкурса. Након Другог светског рата његов старији брат Панча посведочио је како је управо његовим ангажовањем и посредовањем Димитрије изабран за вајара коме је поверена израда скулптуре „Кајмакчаланског војника“ за споменик у Негорцима. Наиме Панче Тодоровић је познавао колегу са студија, Калезића (Мирка?), пореклом из Црне Горе, чији је брат био учитељ у Негорцима, а са којим је Димитрије Тодоровић потписао уговор о ангажовању и за ту услугу добио 8.000 ондашњих динара, што је у оно време била врло велика сума новаца.

Са скромним знањем које је поседовао као студент, Димитрије Тодоровић је храбро и смело испунио свој први значајнијивајарски задатак. Немајући других модела осим свог тела, Димитрије се одважно  упустио у проучавање анатомије покрета. Израда гипсаног модела, а затим и изливање бетонске фигуре српског војника сивомаслинасте боје у натприродној величини (преко 2 метара висине), „са пушком уз ногу и погледом према Кајмакчалану“ (одатле и народни назив „Кајмакчалански јунак“) била је врло захтевна имајући у виду да му нису били доступни адекватни материјали довољно велики радни простор – атеље. Фигура војника је најпре изливена као умањени гипсани, док је калупе израдио у својој соби идворишту у Београду, у изнајмљеној кући у којој је током студија живео са братом Панчом. Конструкција је била ојачана штаповима – шиљцима како би издржала дуг и напоран превоз до Негораца. Ливење фигуре вршио је од главе ка ногама (на „зидарски“ начин), пошто је до тада имао искуства само са изливцима главе, али не и целих фигура. Изливање фигуре у правој величини и у бетону вршено је на лицу места у Негорцима. Фигура „Кајмакчаланског јунака“налазила се у благом покрету, са испруженом и благо савијеном левом ногом јуриша (лик стражара на врху Кајмакчалан који гледа ка поробљеној отаџбини), док  десном руком држи своју пушку са бајонетом, прислоњену кундаком уз десну ногу. Сама скулптура, и ако још на нивоу школског рада, поседује уздржан и мало окоштали реализам покрета и маса фигуре.

Испод саме фигуре, на бетонском постољу висине око два метра налазио се стилизовани грб Краљевине Југославије, двоглави орао са троделно подељеним штитом на грудима, крунисан краљевском круном Карађорђевића и окружен ловоровим венцем – символом ратничке победе. Испод саме грбовне рељефне представе налазила се мермерна плоча са натписом: „Српским војницима / палим на Солунском / фронту за слободу / своје отаџбине. / Захвални Негорчани“ (1930). Извор:Петковски, Борис (1981). Прилози за животот и творештвото на вајарот Димо Тодоровски. Годишен зборник на Филозофскиот факултет 33, Скопје 1982, 127 – 128, 130 – 131)

Димитрије Тодоров(ски)ић (1910 – 1983) – први јужносрбијански и македонски вајар

Димитрије Тодоровић (Димо Тодоровски) рођен је 12. новембра (негде се наводи 11. децембра) 1910. године у Солуну, од мајке Ленке Переве и оца Риста Тодоровског, сиромашног обућара – печалбара из Прилепа. Две године након његовог рођења, уочи почетка Првог балканског рата, његова породица се вратила у свој завичај, Прилеп. Током Првог светског рата,  1917. Године умире му отац Риста, због чега је од 1920. до 1929. године боравио у Дому за ратну сирочад у Битољу, о трошку државе. У Битољу завршава четири разреда основне школе и пет разреда гимназије. Димитријев уметнички дар први је открио управник битољског Дома, Богољуб Јевтић, који се и сам аматерски бавио сликарством. У то време се бавио пресликавањем разгледница или других слика до којих је могао доћи. Димитријев јединствен таленат додатно је подстицао Поточњак, његов наставник цртања, који је имао обичај да талентоване ученике води у свој атеље како би стекли основна ликовна знања и помагали му. Након што је први пут видео Димитријев таленат, све остале ученике је отпустио из атељеа и сарађивао само са Тодоровићем. Управо ће овај рад са Поточњаком омогућити да добије прву награду за цртеж (тада ученик трећег разреда гимназије). Већ 1927. године, његов цртеж „Последњи тренутак“ бива награђен првом наградом и прештампаван у београдском листу „Време“, али и продаван широм државеу корист Дома за ратну сирочад у Битољу. На реверсу тих копија писало је: „Самоуки рад питомца Дома за војну сирочад Д. Тодоровића.“

Напушта Дом у Битољу и по наговору свог брата Панче, 1929. године одлази у Београд како би уписао Уметничку школу. Иако је закаснио на упис више од два месеца, захваљујући нивоу његових цртежа које је приложио стручној комисији, директор школе Момчило Живановић га је уписао у другу годину. Његов таленат је био цењен и хваљен, посебно од стране његовог професора Љубомира Ивановића. Због немаштине морао је да привремено напусти школовање и врати се у Прилеп, а затим одлази у Битољ 1930. године, где привремено ради код сликара Љубомир Вернера, више као фирмописац, а мање као сликар. Управо је овај уметник из Вуковара немирног духа у више наврата помогао Димитрију Тродоровићу да преживи у веома тешким временима и на њега утицао у формрању уметничког правца и израза, посебно градњи афинитета према социјалним темама и представљајући свакодневне ликове и догађаје који су их окруживали.

У овом периоду самих почетака уметничког рада и сазревања, захваљући његовом старијем брату Панчи, бива изабран за скулптора „Кајмакчаланског јунака“ у Негорцима код Ђевђелије. Следеће 1931. враћа се у Београд са жељом да настави школовање, али пошто је сликарски одсек већ био попуњен, директор Живановић му саветује да упише скулпторски одсек код професора Петра Палавичинија, што Димитрије и чини. Свој таленат је потврдио и као вајар. Своје прво изалагање имао је на годишњој групној изложби ученичких радова Уметничке школе 1932. године у Београду, а на таквој изложби 1934. године бива награђен. Школске распусте проводи у свом Прилепу, где самоиницијативно окупља аматере сликаре, са жељом да своје знање пренесе суграђанима. Ова његова активност утицаће да неколико година касније у Прилепу (септембра 1937. г.) буде основано„Ликовно удружења Свеуметност“, које ће окупљати  љубитеље ликовне уметности у граду. У то време настаје и његов врло запажен рељефни портрет „Портрет сестре“, познат и као „Катарина“, настао за време летњег распуста у Прилепу. Тодоровић своје школовање успешно заршава 1935. године као један од најбољих ученика у класи код проф. Палавичинија, а затим одлази на одслужење војног рока током 1936. године.

Осим Петра Палавичинија, у Уметничкој школи у Београду своја знања младом Димитрију преносили су и други угледни професори уметности и историчари уметности, као што су Љуба Ивановић, Милош Шобајић, Васа Поморишац и Милан Кашанин. У немогућности да нађе адекватан посао након повратка из војске, обраћао се 27. фебруара 1937. и Друштву „Јефимија“, са молбом да му помогну у организовању изложбе, како би имао средства за живот, и да му је жеља да се трајно настани у Скопљу и професионално бави скулптуром, те да му је потребна и скромна материјална помоћ за стан и храну.

Друштво пријатеља уметности у Скопљу „Јефимија“, основано је 1930. г. и које је покрај ликовних изложби, развијало и активности из области књижевности, музике, позоришта, филма итд. Друштво је наставило рад претходно 1929. г. основаног „Друштва југословенских ликовних уметника Вардарске бановине“, чију ће изложбену делатност у потпуности преузети од 1933. године и у периоду до избијања рата биће најутицајније уметничко друштво. „Јефимија“ је радила под покровитељство Општине града Скопља и њеног градоначелника Јосифа Михаиловића, али и других, пре свих Краљевскебанске управе у Скопљу. Те 1937. године учествује на првој заједничкој изложби Удружења самосталних ликовних уметника у Београду, када се посебно издвојила његова скулптура „На берзи рада у Скопљу нема кревета за спавање за Рагиба Мустафу“, инспирисано свакодневним социјалним драмама југа тадашње Краљевине, које је и сам Димитрије често проживљавао. Исте године у Скопљу учествује на групној на изложби, у Клубу пријатеља Француске, под називом „Изложба двадесет јужносрбијанских сликара“, у време прославе 25-годишњицеослобођења Јужне Србије (26. – 31. октобар).

Димитрије Тодоровић је учествовао и на јавном конкурсу за израду споменика краљевима Петру и Александру Карађорђевићу, на прилазима Душановом мосту, а који је расписао„Одбор за прославу 25-годишњице ослобођења Јужне Србије“ из Скопља, ради улепшавања главног градског трга „Краља Петра I Великог“. Конкурс је трајао у периоду од новембра 1936. до 31. јануара 1937. године. Његова скица – макета откупљена је за 3.000 динара, о чему је писало београдски листе „Време“ 16. фебруара 1937.  Тодоровићева скулптура је била замишљена у форми коња са чврсто упијеним ногама у тло, док су краљеви Петар и Александар Карађорђевић били представљени како јуришају са исуканим сабљама, величајући њихов угледа ратника – победника. На поменутом конкурсу додељене су две друге награде, за пројекте чувених вајара Петра Палавичинија (Димитријевог учитеља) и Антуна Августинчића, а трећу награду добило је дело вајара Бориса Калина из Љубљане, са наградом од пет хиљада динара.

Како није имао других могућности, те 1937.  враћа се у Београд, након одслуженог војног рокаи запошљава у фабрици бомбона. Следеће 1938. године враћа се у Прилеп и ради као самостални уметник.

Почетком 1939. године учествовао је на конкурсу за израду споменика краљу Александру у Нишу, чији рад је позитивно оцењен и откупљен. Негде у то доба добија и позив свог пријатеља сликара Љубомира Вернера, тада главног сценографа у Народном позоришту Моравске бановине у Нишу, да му буде помоћник, што радо прихвата (аутор Борис Петковски у свом раду „Прилози за животот и творештвото на вајарот Димо Тодоровски“ – стр. 126. , изричито наводи да се Димитрије запослио у нишком позоришту октобра 1937. године, а не 1939. г.). У Нишу ће Тодоровић бити активан и у „Друштву ликовних уметника Моравске бановине“, у коме ће остати све до избијања Априлског рата 1941. године и почетка окупације Краљевине Југославије. Из овог међуратног периода није сачуван ниједан Тодоровићев рад,посебно они са националном тематиком као идеолошко-политички неподобне („Кајмакчалански јунак“, „Карађорђе“, „Први српски устанак“ или „1804“)“, модели краља Александра за споменике у Скопљу и Нишу), те заувек и неповратно уништени након Априлског рата 1941. године.

Након Априлског рата одлази у свој Прилеп где ради као самостални уметник, а убрзо након тога пресељава се трајно у Скопље. Фебруара 1942. учествује на групној изложби у Скопљу.Месец дана након ове изложбе, након позитивних критика, добија посао макетара у бугарском Народном музеју у Скопљу (бившем „Музеју Јужне Србије“). У овом периоду ствара врло активно и најпознатија дела су му „Илинден 1903“ (1942) и „Избеглице“ инспирисано трагичном судбином породице из Галичника 1941. г. као симбола свих из прогнаника из области под контролом тзв. „Велике Албаније“ са простора западне и северозападне данашње Македоније. У овој композицији најснажније је истакнута фигура једног младића који се „окреће и баца, можда последњи, поглед према свом дому и свом босоногом детињству“.

Пред крај рата укључује се у партизански покрет и активно ради у АГИТПРОП-у при Главном штабу у селу Горњи Врановци код Велеса. Након Другог светског рата, учествује у оснивању Уметничке школе у Скопљу децембра 1944. године (где је био и професор до пензионисања 1979. г.), али и у оснивању Друштва македонских ликовних уметника у с. Горњи Врановци / Прилепу (1944), које прераста у садашње Друштво ликовних уметника Македоније (1946), Уметничке галерије у Скопљу 1949. године. Један је и од оснивача Савеза ликовних уметника Југославије (1947) као једини скулптор који је живео на тлу НР Македоније, истовремено и оснивач савременог македонског вајарства. Како је у међуратном периоду печат његових скулптура био окренут социјалним темама, у послератном добу ствара потпуно у владајућем уметничком духу соцреализма.

Димо Тодоровић је, поред дела са тематиком из НОБ-а, креирао и портрете, између осталих, својих пријатеља Николе Мартиновског, Лазара Личеноског и Ане Липше Тофовић, а у међуратном периоду и скулптура краљевског пара Карађорђевић, краља Александра и краљице Марије, рељефни портрет бана Вардарске бановине Жике Лазића, вожда Карађорђа, и свакако његов први значајан уметнички рад – „Кајмакчлански јунак“. Око 90% његових вајарских дела било је у гипсу, а само 10% је изливено у бронзи. У Националној галерији у Скопљу чувају се 23 дела Тодоровског, од којих је 17 ливено у бронзи, четири у гипсу, а два од теракоте. У Музеју савремене уметности чува се 25 његових скулптура, од којих су 22 у гипсу и три у бронзи.

Споменик „Мечкин камен“ код Крушева,најпознатије је сачувано ауторско дело Диме Тодоровског, постављено 2. августа 1983. године, неколико месеци након његове смрти. Такође, једно од његових најзначајнијих дела је и скулптура „Јама” која се чува у скопљанској галерији Даут-пашин хамам. Тодоровски је и аутор споменика НОБ-у у селу Трница, у долини Радике, на западу данашње Северне Македоније.

Осим професора Петра Палавичинија, значајан утицај на Димитријев уметнички развој и животни пут имао је и његов старији брат Панче Тодоровски (1903-1967). И сам студирајући у Београду (1928), налазећи се, као и Димитрије, у изузетно лошим материјалним приликама, Панче је покушао да олакша положај свог млађег брата. Очигледно да је Димитрију у добијању наруџбине за прву самосталну израду споменика 1930. године, највећи утицај имао управо старији брат: Ово је касније потврдио и сам Димитрије у годинама након рата, у једном од личних сведочења. Панча је подстицао брата и на друге сличне уметниче ангажмане у националном правцу: израда рељефа са портретом краљевског пара Карађорђевића, затим Престолонаследника Петра, али и табакеру са ликом бана Вардарске бановине Жике Лазића, коју је требао да му уручи, како би на тај начин могао да утиче на добијање стипендије за своје даље школовање и усавршавање. Стога није изненађујуће што је своју прву самосталну изложбу Димитрије посветио свом старијем брату Панчи: „Он је волео уметност. Све видове уметности. Од мене је желео направити музичара. Нас двојица смо имали слух за музику и као млади смо компоновали заједно.“ Забележећемо и касније сведочење Панче Тодоровског, да је свом брату у у годинама након студија предлагао да покуша да конкурише са својим вајарским радовима „Први српски устанак” или „1804”. Модел скулптуре „Први српски устанак“ био је концептуализован у облику купе тако да се састојао од пет фигура: једне доминантне женске која је символички представљала „Слободу“, са громогласном експресијом позива на устанак и четири нагих мушких фигура које су је опкруживале, представљајући пробуђено робље. „Слобода“ је држала српску заставу, која је као драперија окруживала ову сцену и на неки начин „благосиљала“ почетак устанка поробљених шумадијских Срба. Сама уметничка Композиција обилује монументалношћу и разноврсношћу покрета фигура. Као и многа друга вајарска дела, и ова су била уништена почетком бугарско – немачке окупације као „непријатељска.“ У једном од послератних критика саме скулптуре, Панче Тодоровски напомиње да је скулптура „Први српски устанак“ у великој мери композицијски личила на другу Димитријеву скулптуру “Илинден” из времена рата (1942), али која је такође уништена.

Поред свих значајних скулпторских остварења, стиче се утисак да његово дело никада није у довољној мери цењено, те је данас готово скрајнут у литератури или стручним дебатама. Димо Тодоровски представља оснивача савременог македонског вајарства, чији је утемељитељ у периоду између два светска рата, када се и издвајао и као једини академски вајар и уметник. Добитник је награде града Скопља „13. новембар“ за 1961. годину, награде „11. октобар“ за 1962. годину, а 1967. године добитник је „Октобарске награде“ СР Македоније“ за животно дело.  Носилац је „Ордена рада“ са сребрним венцем. Добитник је и савезне награде „4. Јул“ 1975. године, као и награде „Авној-а“ 1982. године. Тодоровски бива и изабран за дописног члан МАНУ-а 25. децембра 1969, а редовног члана 26. децембра 1974. године. И данас у насељу Трнодол код Скопља,  у коме је живео, постоји његова празна кућа са атељеом, коју је завештао да се претвори у спомен дом. Умире 27. априла 1983. године у Скопљу где је и сахрањен.

Приредио Милош Стојковић,

Српски културно – информативни центар СПОНА

Извори:

Марковић 2016: К. М. Марковић, О родоначелнику македонске модерне скулптуре, Зборник радова Филозофског факултета 46 – 1 (2016), 451 – 475.

Петковски 1981: Б. Петкоски: Прилози за животот и творештвото на вајарот Димо Тодоровски, Годишен зборник на Филозофскиот факултет 33, 125–152.

Петковски 1977: Б. Петкоски: Социјалните мотиви во македонската ликовна уметност до 1944 година, Годишен зборник на Филозофскиот факултет 29, 119–136.

https://web.archive.org/web/20130330151309/http://www.dlum.org.mk/mk/osnovopoloznik.asp?id=7

https://www.porta3.mk/razurnuvachkiot-zemjotres-vo-valandovo-od-1931-godina/

http://www.heritage.gov.rs/cirilica/aktuelnosti_obilazak_srpskih_memorijala_u_Severnoj_Makedoniji_maj_2019.php

http://www.digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_EA14D129E93A8F6C7A1935AA12C320B4-1931-03-09?fbclid=IwAR2qBjt1AK8CiiPQ1XiUhAnjUPDR3f4Lg3njvRDxqtBId_5TuWfruZPUH6U#page/4/mode/1up

http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00043_19310727|page:1|query:%D0%BD%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%86%D0%B8

http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00064_19521228|page:10|query:%D0%BD%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%86%D0%B8

ДРУШТВА НА ЛИКОВНИТЕ УМЕТНИЦИ ВО МАКЕДОНИЈА – Македонска Енциклопедија (macedonism.org)

http://teatroslov.mpus.org.rs/digitalizacija.php?tabela=licnost&idOdrednice=5614&idZbirka=2

http://teatroslov.mpus.org.rs/digitalizacija.php?tabela=licnost&idOdrednice=23491&idZbirka=2&jezik=cir

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-3293/2016/0354-32931601451M.pdf

https://www.facebook.com/dlum.mk/about/?ref=page_internal