Iguana

Историјска студија Николе Моравчевића Српске властелинке – знамените жене у средњем веку

30.08.2017 Srpske-vlastelinke-e130. август 2017.

Кад је на почетку трећег миленијума завршио активну каријеру универзитетског професора у САД српски књижевник из Чикага и историчар књижевности Никола Моравчевић почео је да пише историјске романе из дубоког професионалног уверења да је овај жанр код Срба страшно заостао, наводи Ј. Тасић за Данас.

Осим што је порадио на поправци жанра, Моравчевић је у српску књижевност вратио српски средњи век готово целу деценију пре него што су Немањићи постали популарни у Србији и добили први ТВ серијал на државној телевизији. После књига у којима су главни јунаци били српски средњовековни владари и племићи, Никола Моравчевић је у издању свог овдашњег издавача Архипелага објавио историјску студију о женама државницима и дипломатама с краја 14. и почетка 15 века, под називом Српске властелинке.

У њој су описани животи шест знаменитих Српкиња: кнегиње Милице, супруге кнеза Лазара, њихових три кћери Оливере, Маре и Јелене Лазаревић, Маре Бранковић, старије ћерке деспота Ђурђа Бранковића и малопознате племкиње Јелене Дејановић, која је удајом за византијског цара Манојла Другог Палеолога постала последња ромејска царица. Кнегиња Милица, њена најстарија кћи Мара, удата за Вука Бранковића, као и нешто млађа Јелена супруга Ђурђа Страцимировића Балшића на државну сцену ступиле су након што су постале удовице.

Док су кнегиња Милица и Мара Бранковић, упркос тешкоћама, успешно управљале поседима које су наследиле, Јелена Балшић је жестоко ратовала против доминације Млетачке републике. Са политичке сцене повукла се удајом за Сандаља Ханића Косачу, којом је осигурала потпору свом сину Балши Трећем као владару Зете. Две српске султаније, Оливера Лазаревић и Мара Бранковић, биле су дипломатска потпора Србији - Оливера за живота султана Бајазита, касније је посредовала у породичним споровима, а Мара после смрти свог мужа султана Мурата Другог, у чему је имала велику помоћ свог посинка султана Мехмеда Другог. Верује се да после султаније Маре нико од Срба није имао толики утицај на Порти.

Принцеза Јелена Дејановић Драгаш, кћи властелина Константина Дејановића и унука рођене сестре цара Душана, била је последња византијска царица. Верује се да је захваљујући њеној државничкој мудрости пропаст Византије била одложена бар за пола века. После смрти цара Манојла Другог преузела је државничке дужности, а потом у вођењу државе помагала и свом сину цару Јовану Осмом, коме ни кад је напустио овај свет није заборавила потписивање црквене уније са Римом - забранила је да му се име помиње на литургијама уз имена осталих ромејских царева.

"Основни разлог за писање ове студије јесте то да се препознају и цене јединствени доприноси ових жена у области државништва и дипломатије и да будуће генерације Срба боље разумеју колико им је куражи, самопрегора и мудрости било потребно да у предоминантно мушком свету сурових политичких сукоба и борби за долазак и останак на власти у њиховом добу уђу у та опасна надметања и на делу докажу да су у њима не само равне, него чак и супериорне у погледу мноштва реалних владалачких постигнућа које историја и долазеће генерације треба да достојно памте", објашњава Никола Моравчевић у завршници књиге, која је као и сва његова дела о српској прошлости заснована на обимним истраживањима историјске грађе и умећу историјске реконструкције.

30.08.2017  nikola moravcevic-Никола Б. Моравчевић (Загреб, 1935), универзитетски професор, писац историјских романа и историчар књижевности, по завршетку Академије за позоришну уметност БУ отишао је у САД, где је магистрирао на позоришном одсеку Уметничког института у Чикагу, а потом и докторирао на одсеку за светску књижевност Универзитета државе Висконсин у Медисону. Професор на одсеку светске књижевности Универзитета државе Илиноис у Чикагу, био је оснивач и шеф катедре за славистику.

Аутор је две стотине књижевних есеја и критичких приказа из области руске и српске књижевности штампаних у десетак збирки есеја у више водећих енциклопедија, као и у великом броју књижевних часописа у САД и Канади. Члан је неколико америчких и интернационалних професионалних удружења и почасни доктор Вроцлавског универзитета у Пољској. Био је оснивач и 15 година главни уредник Српских студија, јединог научног часописа у Америци посвећеног српској култури. Добитник је награде Растко Петровић за животно дело. Члан је Крунског савета и носилац Ордена Белог орла првог степена.