Iguana

Истина о Стојадиновићу, или шта би радили садашњи политичари да је данас 1941.

stojadinovic-AJ-377-38-047 107. новембар 2017.

Не знам одакле потиче Вучићева симпатија према Милану Стојадиновићу, нити зашто је Зоран Ђинђић на питање Милана Ст. Протића ко је најбољи српски политичар, као из топа одговорио: "Стојадиновић"

Не знам одакле потиче Вучићева симпатија према Милану Стојадиновићу, нити зашто је Зоран Ђинђић на питање Милана Ст. Протића ко је најбољи српски политичар, као из топа одговорио: "Стојадиновић", тек врло су ми занимљиве реакције јавности на овог неправедно запостављеног политичара.

Ја нисам нарочито фасциниран његовим ликом, иако људи стално идентификују новинаре са људима о којима пишу, али као неко ко је изучавао Архив кнеза Павла са Универзитета Колумбија и Стојадиновићев из Архиве Удбе, осећам потребу да укажем на неколико ствари. И то материјалних, и писаних, што је у историји најважнија ствар.

Стојадиновић је рођен у Чачку 1888. године. Као један од најбољих студената права добија државну стипендију (тако је то радила озбиљна држава) и одлази у Немачку где докторира на теми немачког буџета. У 31. години постаје генерални директор Државног рачуноводства, а две године касније и министар финансија.

Стабилизује валуту, која од 1923. до 1925. удвостручује вредност, те постаје звезда у земљи, али и иностранству где га један Кејнз моли да напише уводни чланак за специјални број Гардијана.

За време диктатуре склања се на место директора Београдске берзе, да би га 1934. кнез Павле вратио у политику, прво као министра финансија, а већ следеће године и председника Владе. Следи златно доба југословенске економије у којем су почели велики јавни радови, отворена је најсавременија рафинерија бакра у Бору и сумпора у Шапцу. Југославија је 1936. имала највећи раст БДП-а у Европи - 14,3 одсто, а земља је први и једини пут у историји имала економију два и по пута већу од румунске.

С друге стране, Стојадиновић се брутално обогатио. Заокружио је своју политичко-пословно-медијску империју листом Време који је и њему и брату дошао главе. Пошто кад имаш много пара, не ваља да се играш с медијима.

milan-stojadinovic-arhiv-jugoslavijeНа крају, на једном митингу почело је скандирање "Во-ђа, Во-ђа", што се у Србији разумело као "Ђа-во, Ђа-во", и што је до данас остало као једина оптужба против њега да је био фасциниран фашизмом.

Он је, међутим, пао с власти 5. фебруара 1939. (и то највероватније због афере с кнегињом Олгом), па је немогуће унапред га оптужити за сарадњу са нацистима, посебно у време док је Чемберлен мало-мало ишао код Хитлера, а Стаљин, јелда, потписивао Пакт за поделу Европе.

Шта је Стојадиновић заиста мислио о Хитлеру налази се Архиви Гестапоа која почиње преписком од 4. јануара 1942. када су Немци дошли на идеју да мењају пет енглеских генерала за Стојадиновића.

Он сам у феноменалним мемоарима Ни рат ни пакт, које је највероватније завршио Милош Црњански, признао је своје "изузетне односе с Герингом", који је своје свадбено путовање провео у Далмацији.

Централна тачка Стојадиновићеве посете Берлину, ипак, био је његов пријем код Адолфа Хитлера 17. јануара 1938. године, чије слике стално гледамо.

Стојадиновић је тада први донео поруку из Лондона од Чемберлена и Идна: "Енглеска је спремна да удовољи његове колонијалне захтеве, само уз гаранције да ће у Европи бити мира у наредних 20, па чак и само десет година."

Хитлер је одговорио: "Енглези су храбар народ, али не воле да ратују. Они више воле да се боре до последњег Француза..."

Геринг га је обавестио "да ће Немачка ускоро вероватно постати непосредни сусед Југославије", да би вођа Трећег рајха свечано обећао неповредивост граница, рекавши: "Уосталом, за Југославију је, у односу на Немачку, најбоља заштита: добро третирање немачке мањине, која је лојална према југословенској држави".

Документ који ће Немци пронаћи у Великом Бечкереку 9. фебруара 1942. године, док су завршавали преговоре с Енглезима око његовог пуштања, толико је разбеснео Хитлера да је у мало место у Војводини послао државног саветника Турнера да се лично увери у његову аутентичност.

"Господине бане, примио сам ваш извештај пов. бр. 78 и тим поводом част ми је поновити моју усмену препоруку, а наиме да се према Немцима, југословенским поданицима, који би ширили национал-социјалистичку пропаганду у нашој држави поступи најенергичније и примене најстрожије законске мере како би се и најмањи покрет још у почетку сузбио и уништио.

Иста оваква наређења дата су и Управи града Београда, уколико се тиче Панчева, а такође и прес бироу уколико се тиче писања листова који излазе на немачком језику", писало је у наредби коју је Стојадиновић издао одмах по повратку из Берлина и обећању Хитлеру.

То најбоље показује како је резоновао, а Гестапо је додатно био шокиран када је Павле Буњевић донео документа која показују "да је Стојадиновић био високи функционер масонерије, као и да је радио за енглеску обавештајну службу која је га поставила за директора Лондонске банке у Београду одакле су се водиле све операције у Подунављу".

Немци су одустали од размене. А сада оно што се тиче споразума с Павелићем.

Stojadinovic-Arhiv-Jugoslavije 1 1Када је римски Темпо 11. августа 1954. године објавио вест о политичком споразуму Стојадиновића и Павелића, била је то највећа послератна сензација како за хрватску и српску емиграцију, тако и за комунистичке власти у земљи и агенте Удбе.

"Из Буенос Ајреса стигла је вест о измирењу двојице љутих непријатеља пре и после Другог светског рата. У присуству најближих сарадника, бивши лидери обавезали су се да признају будуће самоопредељење хрватског и српског народа. Договорена је и размена територија по којој би Босна била подељена на два дела, Србима би остало Сарајево, а дали би Бања Луку у замену за Дубровник и излазак на море...", писала је италијанска штампа.

Одмах након потписивања у Београду се одиграо један чудан догађај. Удба је из затвора пустила његовог брата Радомира.

У просторијама службе за контролу странаца 7. новембра 1955. прави се план рада с Драгомиром Стојадиновићем:

- На првом састанку тражио сам од Стојадиновића да изнесе на којим питањима нам може пружити услуге у Аргентини. Испричао сам му неке детаље из Милановог деловања у Аргентини, као о давању изјава у вези с Трстом, састанку с Павелићем, разговору с делегацијом "Избора", као да је "Милан све ове акције водио по задатку".

Драгомир тада није знао да његов брат од 1952. под кодним именом "Мерцедес" ради за Удбу, како би њега извукао из затвора. За предратног председника Владе као највећег пребега био је лично задужен најпознатији комунистички обавештајац Бошко Видаковић, шеф Службе за информације и документацију (СИД), наше верзије ЦИА.

Њих двојица направили су план 1952. који је подразумевао контролисано писање у Српској застави, напад на Степинца (који је први у емиграцији лично повео Стојадиновић), потказивање усташке емиграције код Перона, лоцирање "Веверице" (кодно име за Павелића) али и обнављање крупних капиталистичких веза у Немачкој и Италији за рачун ФНРЈ.

Стојадиновић је одбио да ради "против српске емиграције", инсистирајући да особа за контакт у Буенос Ајресу буде конзул (М. Пиљуга).

"Он је Србин - Босанац", рекао је Видаковићу.

У предговору мемоара Ни рат ни пакт један од најпознатијих живих историчара професор Љубодраг Димић, поставља питање: "Ко је био Милан Стојадиновић? Велики човек, како су мислили једни? Фашиста, како су га видели други? Финансијски маг, како су тврдили трећи? Успешни председник владе или корумпирани политичар, ауторитарна личност или демократа, англофил или германофил, вешти демагог или реалан човек, потенцијални српски квислинг или патриота..."

После увида у обимну документацију Удбе, може да се закључи само једно: био је од свега помало! Милан Стојадиновић је имао несрећу да живи у времену у којем нисте могли кроз живот да прођете лагано. Док су времена била сређена, он је био звезда. А када човека доведете пред зид, онда он увек показује своје најгоре лице.

И зато пре него што било ко баци камен, нека се запита како би се он понашао.

Или како би се понашали сви ови садашњи политичари да је данас 1941.

Два динара, друже...

При првој посети Немачкој, Стојадиновић је посетио фабрику аутомобила "Мерцедес". После обиласка чувене фабрике директор му је саопштио да су из управе немачког гиганта управо одлучили да му поклоне последњи модел аутомобила.

Одбио је рекавши да као представник краљевске владе нема право да прима поклоне. Директор је остао упоран, предложивши да га онда купи за неку симболичну суму.

- Нека буде један ваш динар -предложио је директор "Мерцедеса".

Председник Владе извукао је из џепа дводинарку и пружио је директору.

- Шта сад да радимо, немам да вам вратим ситно - нашалио се.

- Ништа не мари. Дајте још један за кусур...

Вељко Лалић (Недељник)