Поклони радост

Повлачење према Албанији кроз Нушићево перо и око

nušić25. новембар 2017.

Вероватно већина људи није упозната са радом Бранислава Нушића ван његових комедија, које су га заувек означиле као једног од највећих српских комедиографа. Ипак, оставио нам је у наслеђе пуно сведочанстава бурних времена домаће историје.

Нушић је имао велику породичну трагедију током Првог светског рата. Његов син јединац био је један од 1300 каплара који су извучени из школских клупа и одведени на фронт. Свима је дат чин каплара, одакле им и име. Млади Страхиња Бан Нушић погинуо је 1915. године на Дунаву у својој 19. години.

Бан је био амбициозан човек, темпераментан, романтичан и склон техници колико и уметности. Бан је требало да постане део интелектуалне елите друштва.

На фронту је доста писао и многе његове забелешке и писма су сачувани.

Видевши да ће погинути, Бан је написао оцу писмо:

-Драги Аго, не жали за мене. Ја сам био на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послужити, али, таква је судбина. Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави. Твој син Бан.

На полеђини коверте, млади Нушић забележио је и:

-Молим онога, који ме нађе мртвог, да ово писмо неизоставно преда адресату.

Био је тешко рањен у борби код Пожаревца, а писмо му је нађено у џепу шињела.

Нушића је ова вест потпуно сломила.

Будући да је у то време био управник позоришта у Скопљу, повела га је бујица људи који су се повлачили према Албанији. Уз њих је био док су се повлачили преко Приштине, Призрена и Пећи, где се разишао са њима отишавши у Црну Гору и одатле даље у Марсеј. Остатак тужне поворке је кренуо у албанске планине.

Нушић нам је оставио вредно сведочанство из тих дана повлачења у виду књиге Деветстопетнаеста – Трагедија једног народа. На почетку стоји посвета сину:

Место трошне камене плоче,
сине,
овом књиге туге и болова
бележи ти отац гроб

У овој књизи, Нушић је бележио сведочанства са терена и судбине људи које је упознавао. Вести су брзо путовале и људи су били жељни било каквих нових информација, па је свака гласина такође забележена у књизи.

Овде ћете прочитати:

-Причу о две жене које разговарају преко колосека из два различита воза –једна са децом на возу који иде у Косовску Митровицу и не зна да ће тамо почети голгота, а друга која је на возу за Солун, на сигурном.

-Причу о високо школованом међународно признатом сликару који је остао без шаке.

-Причу о вишеструко одликованом војнику кога је слом мотивације скупо коштао.

Јако је тешко издвојити упечатљиве тренутке, јер је књига густо набијена причама какве се читају без даха. Али ево их неколико.

Две слике приказују укрцавање на возове који одлазе из Скопља. Већина људи није ни бирала где ће отићи, укрцавао се како је ко стигао, не гледајући која је дестинација.

strahinja-ban- Видео сам једну грубу и ружну слику. Прилази вагону једна госпа у дубокој црнини, носећи тугу као једино имање које је спасла. Њој је тек јуче стигао глас да јој је на северном фронту погинуо син. Она нема снаге да се гура, снагу јој је бол испио, она прилази мирно, скромно, погружено вагону, уверена ваљда да ће јој саучешће отворити пут. Можда би тако и било да канцеларијски официр које је командовао вагоном као неким утврђеним и поседнутим положајем, није сматрао свакога ко се томе вагону приближи за непријатеља. Војник је грубо одгурнуо несрећну матер, а официр је то одобрио погледом који је јасно казивао:
― Шта си ти, ко си ти? Мати? Нама не требају мајке, требају нам само деца њихова, да гину тамо. Родили сте, и то је све што сте могли учинити, и сад још можете плакати. То вам нико не брани!
Поступак војника, или управо његова старешине, изазва у гомили света одвратност и гунђање, али то није ништа омело старешину да према другој породици буде грубљи, према трећој још грубљи.
Узбуђен овом грубошћу, сиђе из истога воза један Американац, коме извесно није ни било намењено место тамо, али којега је официр пропустио не знајући коју ли ће страну државу увредити ако и према њему поступи онако како поступа према мајкама чија су деца на положајима. Не говорећи ни речи, не обазирући се ни на кога, овај странац прође кроз гомилу и приближи се оној госпи у црнини. Он је кроз вагонски прозор видео шта је било, он је опазио да је на лицу оне жене оцртан дубок неки бол и у његовој се племенитој души пробудио осећај саучешћа, тако својствен образованоме човеку. Он не рече ни реч жени, он јој само пружи руку, поведе је кроз гомилу и уведе је у вагон, при чему су га пратили благодарни погледи целе гомиле која се малочас гнушала.

- Тако и једна жена, сиротица, са двоје деце на рукама, била се већ сместила у последњи вагон воза који ће ићи у Митровицу и, за време док су још возови стојали, повела разговор са познаницом, која седи на једноме дењку у последњем вагону воза који ће кренути у Солун.
― Немаш чиме да покријеш децу? ― пита жена са солунског воза.
― Немам. Не знам шта ми би, пошла сам као без главе. Синоћ нисам ни мислила да бежим, па нит’ понесох што нит’ затворих кућу, него тако… узех децу, па ‘ајде! ― одговара жена са митровачког воза.
― Па како ћеш? Видиш како сипи киша, искиснуће деца до голе душе.
― Кад би имала што? ― вајкала се мајка па погледа око себе. ― Кад би имала… кад би ми ти дала то поњавче?
― И мени је, боме, то сва сиротиња што сам је понела. Знаш како је… није да жалим.
― А ваљда ће и престати киша, испадала се ноћас! ― теши се мајка погледајући очајно у мутно небо.
― Па и неће, видиш како је мутно, цео дан ће тако. Него… што не пређеш овамо? Ето има овде мало места па да заједно погледамо децу.
― Па не знам, овде само прво нашла места. А готово и нема где, закрчила се деца између ствари.
― Пређи овде, има повише места, а ту је и поњавче, па ћемо заједно.
― Па да пређем.
И диже се жена са митровачког воза, па не слазећи са вагона, додаде оној са солунског воза најпре једну бошчу, па онда једно, па друго дете, а затим и сама узе прескакати ограду вагонску и, прихватајући опружене руке своје пријатељице, прелази преко оних ланаца и гвоздених табла што одбијају сударе вагона.
Тога часа и том одлуком, која је потекла само потребом да поњавицом заштити децу од кише, ова мајка им је у ствари, несвесно, спасла живот. Место на топле обале, где ју је одвео вагон у који је сад ускочила, вагон у коме је била одвео би је у албанске планине, где би деци својој ископала гроб.

У Приштини се сјатио народ који је побегао из околних градова. Нушић нам и одавде оставља једну слику:

- Пре подне, кад би се већи део повлачио у кафанице и куће да једе, гомилице једва ако би омањиле, јер велика већина на улици, на ногама и једе. Парче хлеба, до којега се на велике јаде дошло, и ма шта уз то што се могло купити од пиљара, од бакала или са касапског пања, овде гомилица развила на туђем ћепенку мараму са јелом и руча, онде понеко усамљен, ослоњен на зид, на дирек општинског фењера, ломи рукама хлеб који држи под мишком и штрпка тврди сир из жуте бакаларске хартије. А тај исти је, само неколико дана раније, са белом сервијетом на коленима, немарно прелетао очима јеловник, враћао порције што му је дато мршаво месо и три пута враћао келнера да му донесе хлеб са меком горњом кором. Један је сео на камен, други на празан сандук пред дућаном, трећи на земљу. Једна београдска породица, која се виђа о премијерама у позоришту, у чијим салонима господаре Шопен, Григ и Чајковски, која отказује службу девојци што је слаткише купила у тој и тој радњи где никад нису довољно свежи, очајно је и сатима дреждала пред ћепенком једне ћевабџинице, не би ли дошла на ред да купи неколико козјих ћевапчића које ће из једних старих новина, насред приштинске улице, јести прстима.

Ипак, имућнији људи су имали различите судбине и намере. Извесне Мица Зуавка и Мица Сенегалка кренуле су са поворком у нади да ће наићи успут на савезнике и упознати француске војнике. У овој поворци је пажњу и згражавање изазвао њихов скупоцени фијакер. Једна њихова рођака је покушала да свом детету, које је препознало породични фијакер, објасни како то није за њих него за рањенике, а ово је изазвало бурну реакцију рањеног војника који је слушао разговор између мајке и детета.

- Он је дотле мирно и скромно стајао иза наших редова, наслоњен на зид, и није учествовао у гунђању гомиле и био је миран као да није ни слушао примедбе које су се сипале као из рукава за сваким колима. Али кад наиђе фијакер и кад госпођа заврши своју причу речима: “Српски се војници боре за нас, па не могу рањени пешке ићи!”, поручник плану на један мах. Крв му се попе у образе, наслони се на штаке и гурну лактовима гомилу испред себе, па изађе напред:
― Српски се војници боре за нас па не могу рањени пешке ићи! ― понови он узбуђено. ― А погледајте, госпођо, погледајте! Ова је нога пребијена и ја сам на овим штакама из Куршумлије пешке прешао преко планине, а ето ко се вози на колима!
― Срамота! ― гракну углас и гомила.
― И срамота и неваљалство! ― додаде узбуђено рањени поручник и ишчупа са груди Обилићеву медаљу за за храброст и баци је под точкове фијакера ради којега се подигла бура негодовања.
― Не треба ми! Не треба ми! Нека овај орден носе Мица Зуавка и Мица Сенегалка, ја ћу за Србију умети погинути и без тога ордена!
Гомила занеме на један мах пред овим чином и наста мртва тиина. Поворка бегунаца се и даље кретала и пролазила мимо нас, газећи под собом Обилићеву медаљу за храброст која је све дубље у блато тонула…

Недуго потом, поворци се придружио и остарели краљ Петар, којег су на једвите јаде натерали да крене са народом уместо да остане да сачека противничку војску да га убије.

Када је поворка схватила да ће морати да се повлачи још даље, и да то подразумева да ће морати да напусте земљу и путују по ко зна каквим условима, пало им је на памет да сачувају краљевску круну тако што ће је закопати код Призрена, где су се затекли.

- И под сиромашном светлошћу малог фењера, момци приступише послу лагано и опрезно. Подигоше даску из патоса и почеше да копају земљу под патосом. Ваљало је ископати гроб где ће се сахранити краљевска круна коју не хтедоше понети у непознате бегунце. У Призрену већ лежи сахрањена једна српска царска круна, тамо негде под развалинама цркве Св. Арханђела, нека ту нађе гроб и краљевска српска круна.
Гробари су тихо, без разговора, без шума, вршили свој посао. У мраку, кроз који је пробијао слаби зрачић из малога фењера, кретале су се алатима оружане сенке, узносили се и спуштали мотике и будаци без шума, без лупе.
Док се у малој собици тај посао вршио, секретар се и пуковници повукли у ранију собу да опет седну око стола за којим су дотле очекивали да мине поноћ. Нико ни речи не збори, нико се не диже главе, посађују се око стола немо и не погледајући се међу собом.
Ипак, после дуже паузе, уздахну један од пуковника и рече тихо, шапћући:
― Нисам никад слутио да ћу присуствовати погребу краљевске круне! ― и на његовим се трепавицама појавише две сузе.
― Да! ― додаде други, са резигнацијом, немајући у тренутку на расположењу ниједну реч којом би изразио своје осећање.

Сведочанство Бранислава Нушића је једно од вреднијих и значајнијих описа Албанске голготе. Сви ликови из Нушићевих дела су, на неки начин, доживели ову трагедију.

Овај значајан догађај нам је много ближи, на људском нивоу, него што можда имамо утисак. За то су се постарали многи уметници ― писци, сликари и фотографи, који су преносили приче са лица места.

Маја Радовић (Култивисање)