Schlarafia

„Стубови српске просвете - Српске средње школе у Османском царству 1878-1912" у издању Завода за уџбенике Београд

33097-472x67010. мај 2018.

Књига „Стубови српске просвете – Српске средње школе у Османском царству 1878-1912" историчарке Александре Новаков штампана је у издању Завода за уџбенике Београд. Новаков је за монографију добила Годишњу награду Архива Србије из Задужбине Ђурђа Јеленића и Иницијал Нишког сајма књига у категорији дела која афирмишу књигу.

Реч је о луксузној монографији у тврдом повезу на преко 500 страна, плод осмогодишњег ауторкиног истраживачког рада по архивама. Дело је богато текстуалним и илустративним материјалом а заступљена су многа драгоцена документа, податци, писма, фотографије и текстови који су непроценљива сведочанства о прошлим временима на основу којих је приказан рад српских средњих школа у Призрену, Цариграду, Солуну, Скопљу, Битољу и Пљевљима у време Османског царства од 1878. до 1912. године.

Монографија приказује 41 годину рада Призренске богословије, 10 година рада Српске гимназије у Цариграду, 16 година рада Српске гимназије Дом науке у Солуну, 18 година Српске мушке гимназије у Скопљу, 15 година Српске мушке гимназије у Битољу и 10 година рада Српске гимназије у Пљевљима.

Крајем XIX века Срби су у Османском царству започели борбу за своје духовно ослобођење, које је предуслов сваке друге слободе. Србија се трудила да помогне својим сународницима, суоченим са све већом бугарском пропагандом, непријатељским односом Васељенске патријаршије и све већим арбанашким терором. Како би опстала, Србија је водила мирну борбу - отварала школе, основне и средње, оснивала књижаре, штампала уџбенике и подстицала рад црквено-школских општина. Крајњи циљ свега тога био је очување националног идентитета и матерњег језика. Посвећивање српског народа био је могуће темељном реорганизацијом школства, а кључну улогу у том послу имали су просветни радници.

aleksandra-novakovПочетком школске 1910. године Срби су имали 262 школе са 9 947 ученика и 414 просветних радника. Осим просветног значаја, ове школе у Османском царству имале су важну улогу у припремању српског народа за ослобођење од турске власти, јер су пре свега сачувале национални идентитет становништва, захваљујући смишљеној и доброј организацији српске владе и њихових делатника. Српску војску је велики део становништва Старе Србије и Македоније дочакао као ослободиоце а не као завојеваче. Школе су осниване на кључним стратешким позицијама и осим гимназије у Цариграду, служиле су да омеђе српски културни простор. Школе су испуниле очекивања, огромна материјална средства нису узалуд потрошена, као ни моралне и људске жртве, а било их је и међу ученицима и међу наставницима", истакла је поводом књиге ауторка Новаков.

Александра Новаков, историчар и научни сарадник, рођена је 1973. године у Призрену. Дипломирала, магистрирала и докторирала на Филозофском факултету у Новом Саду. Стручни је сарадник Лексикографског одељења Матице српске, уредник за фотографију лексикографских издања Матице и научни секретар Српског биографског речника. Определила се за изучавање историје српског народа у Османском царству, у периоду од средине 19. века до ослобођења 1912. године. Објавила је монографију „Православна српска богословија у Призрену 1871-1890." 2011. године. У лексикографским издањима Српски биографски речник и Српска енциклопедија написала је више од 300 енциклопедијских јединица.

Д.С.