Iguana

Хиландар и покретне слике - "Хиландарско вековање", аутора Горана Вукчевића, РТВ 1

tb Hilandar05. јул 2018.

Стварана између ходочашћа и путописа, телевизијска серија Горана Вукчевића о Хиландару нови је допринос филмском сагледавању наше духовне престонице нa Светој Гори и нови поглед на источнике српске вере.

Кроз покретне слике данашњег манастира и његове материјалне обнове Вукчевић се обраћа ванвремености хиландарског света, који је непрестана духовна обнова наше народне душе. Ова изградња траје више од осамсто година све до овог времена у коме се архимандрит Методије јавља као савремени духовни ипостас православне баштине. Проигуман Хиландара говори једноставним, разговетним савременим језиком, али се у подтексту његовe беседе чује ход векова, из њега проговарају нараштаји који бдију над кандилом српског духовног идентитета.

tv-Hilandarsko-vekovanje-02-FoГрађевинска обнова је овде велика метафора. Столари, дрводеље и зидари поновни долазак у Хиландар доживљавају као своје унутрашње посланство, своју личну мисију. Ови мирјани послују са калуђерским миром и преданошћу као што је то некад чинио свршени агроном Добрица Ћосић калемећи виноград поред Милутиновог пирга или даље, на метоху у Какову, одакле долази чувена манастирска рецина.

Као обитељ једног великог народног послушања ревнују сви они тихо и упорно за заједничку ствар коју називају "неимарска служба", а Вукчевић и његов одлични сниматељ Горан Филиповић све то сликају без много интервенција, тек колико да се успостави нека сливеност у један поглед, један утисак. Свако треба да гледа ову серију јер објектив види више него људско око. Кад говоре, ови људи описују свој рад као уградњу старе вере у нове темеље, као онај Гревсов Аргонаут, кад каже: "Ово је моја секира, мој деда јој је направио ново сечиво, у које је мој отац углавио своју држаљу."

У Хиландару камера се чудно понаша. Она као да испуњава неко своје послушање при чему се њено око често преображава у метафизички окулар и тражи нестварносни, него духовни вид. О том неком "горњем тону", који се не види него осећа, или буди треће, унутрашње, свевидеће око, причао ми је Никола Мајдак, сниматељ првог уметничког филма о Хиландару. Он је пуштао камеру да ради без његових интервенција, као неко чаробно огледало: фреске и иконе су се саме одгледале у оптичкој маси призора и добијао се неочекиван ефекат. Мало оптичко чудо. Поред овога, Мајдак је веровао да је он први унео филмску камеру у Хиландар, да је први убедио браћу у потребу да се сниме и на филмској траци сачувају његови ликови. И дуго смо веровали да је тако.

Био сам запањен кад сам недавно, у Москви, видео филмске снимке Хиландара из вероватно 1916. или 1917. године: руска бригада генерала Дитерихса, која се борила на Солунском фронту раме уз раме са Србима повела је на своје ходочашће у Свету Гору и филмског сниматеља. Види се лепо Хиландар и монаси поздрављају руску браћу. Свега неколико десетина метара, али узбуђујуће откриће, које ћемо и ми можда ускоро видети у временима обнове.

Божидар Зечевић (Вечерње новости)