Радован Биговић: Црква и демократија

02.09.2018 big02. септембар 2018.

Црква не може да се поистовети ни са једним политичким поретком, па ни са демократским, који је постао „мит“ и идеал света. Она је своје институције, у свим епохама, мање или више, прилагођавала световним, истовремено стално наглашавајући своју различитост и посебност у односу на њих.

Бити у свету, а не бити од света је антиномија која се стално манифестује у животу Цркве. Црквени живот је на известан начин драматичан и пун напетости између закона и љубави, „старог“ и „новог“, институционалног и харизматског. За разлику од световних, црквене институције немају разлог свог постојања у себи и по себи. Њене институције су еластичне и флексибилне, „иконичне“ и увек у сталном настајању и нестајању. Свака Литургија ослобађа људе крутог институционализма и конституционализма – робовања закону.

У Европи је првобитни однос Цркве и демоктарије стајао у знаку обостраног одбијања и одбацивања. Данас се пак све хришћанске цркве залажу за „демократизацију друштва и државе“ и противе се свим облицима тоталитаризма. Православна и Римокатоличка црква се истовремено опиру свим захтевима (споља и изнутра) за „демократизацијом Цркве“ истичући како је она „јерархијска“ а не „демократска“. Спољашњи захтеви за демократизацијом Цркве од стране политичких центара моћи мотивисани су настојањем да се и она укључи и функционализује у „кодове“ демократске идеологије. Унутарцрквени захтеви мотивисани су тежњом да Црква имитира световни поредак. Та „демократизација“ подразумева и активно учешће лаика у црквеној управи и свеукупном животу Цркве што је последица поремећеног односа на релацији свештенство-верници. Сукоб клирократског и демократског начела у Цркви има несагледиве негативне последице.

Између црквеног и демократског поретка постоје неке суштинске разлике: 1. Црква није само људска заједница, већ богочовечанска. Она разуме човека као релационо биће и Бога као човеково друга ја, који је активни субјекат у историјском процесу. Демократски поредак је утемељен на изразито антропоцентричној метафизици и антропологији, и на „умском праву“ (Хабермас). Црквом не управља народ већ Бог. У њој живот не зависи од „већине гласова“, премда се понекад неке одлуке и тако доносе. Све што је црквено није „власништво“ народа или свештенства већ самог Бога. 2. За Цркву је темељ сваке власти Бог, а за демоктарију „воља народа“. 3. У Цркви, условно речено, власт се простире „одозго“ на доле, а у демократији „одоздо“ на горе. Зато црквено уређење има извеасну пирамидалну структуру и подсећа споља на полу- апсолутистичку монархију. То не уклањају ни тзв. „синодалне структуре“ и „одбори“. Ако би се и допустило да верници сами бирају свештенике и епископе, сам избор их не би чинио свештеницима и епископима. Црквена власт свој легалитет и легитимитет задобија искључиво хиротонијом (рукоположењем). 4. Црквена власт је „власт љубави“ и „служења“, а демократска „јурисдикцијска“, тј. власт као моћ владања над другима у складу са законом. 5. Црква остаје верна начелу „јединства власти“ (власт Цркве), а демократија је незамислива без начела „поделе власти“ (законодавна, извршна и судска). 6. Црква себе саморазумева као благодатни организам а никада као правну институцију. Право се у Цркви користи као у медицини хирургија (као последње средство да се спасе живот и реши проблем). Демократски поредак нужно пак подразумева правну државу.

Црквена и демократска власт су по својој природи две различите власти, непримењиве једна на другу. Њихов однос не треба да буде или-или већ и-и. Иако Црква није ,,демократска“, она нема ниједан разлог а да на политичком плану не подржи све друштвене субјекте који се залажу за државу утемењену на правди, праву, која штити људска права и слободе, унапређује културна добра, технички и технолошки развој, спречава све облике насиља и дискриминације, смањује јаз између богатих и сиромашних. Демоктарски поредак омогућава Цркви да слободно врши своју мисију у свету и истовремено јој не допушта да подлегне искушењу политичке моћи. Поред подршке од Цркве се очекује и да „демистификује“ демократију, тј. да јој одриче апсолутно важење и значење. Реформа и демократизација Цркве не, али реформа у Цркви и „христијанизација“ црквених институција и васпостављање међузависности свих црквених служби и равнотеже на релацији један-многи данас је за Цркву императив. Једино тако безлични однос претпостављени-потчињени неће тријумфовати над личним, благодатним односима отац-син. Свим чалановима Цркве потребна је слобода у Цркви а не слобода од Цркве, партиципација у „власти Цркве“ а не тражење власти над Црквом. Јерархијски поредак не траба тумачити, као што то многи чине, као субординацију, подређивање и потчињавање јер то Цркву претвара у „касарну“ и тоталитарни колектив.

Теологија.нет