Iguana

Монографија Руски путеви српског богословља најбоље научно остварење Универзитета у Београду

05.09.2018 ruaki putevi05. септембар 2018.

Одбор Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, а на предлог стручног жирија, донео је одлуку да за најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године, прогласи монографију Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917, аутора др Владислава Пузовића.

Додела наградe обавиће се у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду 11. септембра 2018. године, обавештавају из Службеног гласника.

У образложењу одлуке истакнуто је следеће: „Жири је констатовао да су сви пристигли радови врло високог квалитета, али је међу њима издвојио монографију Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917, где аутор на једноставан и оригиналан начин прати кључне аспекте образовања Срба на Кијевској, Московској и Санкт-Петербуршкој духовној академији.“

Процес формирања српске богословске елите на руским духовним академијама започео је у XVIII веку, а врхунац је био у другој половини XIX и почетком XX века. Руски духовно-просветни систем имао је одлучујући утицај на токове српске богословске мисли дуже од два века. Питомци руских духовних академија заузимали су важне положаје у српској црквеној хијерархији и духовно-просветном систему. Предмет ове монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања Срба на дореволуционим руским духовним академијама, у другој половини XIX и почетком XX века.

Монографија је замишљена као прилог историји српског богословља и српско-руских богословских веза. У њој се излаже духовни и научно-богословски контекст у оквиру којег су се богословски формирале генерације Срба у Русији. Поменути контекст представљен је на основу научне и просветне делатности професора руских духовних академија, првенствено оних који су највише били ангажовани у раду са српским студентима. То су професори који су били ментори српским студентима и који су рецензирали њихове дисертације. Као кључни елемент анализе процеса богословског формирања Срба на руским духовним академијама узете су њихове завршне дисертације, стоји у поговору овог капиталног дела.

Монографија, на преко 800 страна, заједничко је издање Службеног гласника и Православног богословског факултета у Београду.

Капитално дело

Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017.

Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater српске богословске мисли савременог доба.

Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли.

Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас.

На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања.
протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић