Владимир Умељић: Како су Срби постали Хрвати?

Umeljic-0108. септембар 2018.

Како је текло „ишчезавање“ Срба западно од Дрине у Краљевини СХС, потом у Краљевини Југославији, као и у Титовој комунистичкој држави, у земљама од којих ниједна није била отворено папофилна, напротив.

Србофобија је основ хрватског идентитета. То видимо сваки пут кад се Хрватска показује у свом правом светлу: од дочека фудбалера после Мундијала 2018. преко неоусташког оргијања у Книну поводом „Олује“ све до забране фестивала ојкања у Петрињи. Чињеница је да је ова мржња често плод конвертитског синдрома: многобројни данашњи Хрвати су потомци покатоличених Срба. То је био повод да разговарамо с нашим угледним геноцидологом др Владимиром Умељићем, чија нова књига разматра управо ову битну историјску тему.

„Балкански гамбит Ватикана“, у издању „Катене мунди“, бави се тиме како су Срби католици постали Хрвати. Које су основне тезе?

Научно образложење ове студије проистиче из анализе верификованих, примарних историјских извора који су представљени, и базира се на њиховом сведочанству, да се само у периоду између 1846. и 1941. српско становништво западно од Дрине, са довољним степеном математичке вероватноће, смањило за приближно два милиона људи, а хрватско повећало за приближно исти број.
У првој линији ова коинциденција пробија сваки статистички оквир и води ad absurdum сваки иоле нормални однос наталитета и морталитета у оквиру ове две популације, а ни историја није оставила никакве показатеље о енормним емиграцијама (куда би требало да су између 1846–1941. отишли они, у 1846. години далеко многобројнији Срби?) и још невероватнијим имиграцијама (одакле би требало да су дошли толики Хрвати и од 1846. до 1941. тако значајно појачали своју убедљиво малобројнију популацију, у 1846. години око три и по пута мању од српске, и то без касније придошле – прво окупиране и потом анектиране – Босне и Херцеговине, а после тога око четири пута мању?). Међусобна веза, својеврсна „повратна спрега“ између ових бројки је непревидљива, радило се дакле о једном једином, јединственом процесу.
Није тешко закључити, да је – независно од биолошких фактора – дошло до масовног, врло специфичног и једносмерног преливања једне популације у другу, следећи, метафорички речено, до одређеног тренутка принципу „спојених судова“ (до изједначења укупног броја Хрвата и Срба) а потом принципу „стрме равни“ (у даљу хрватску корист).
Детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.300 Хрвата и 2.624.000 Срба на својој државној територији, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који насељавају – поред северног дела данашње Италије, тада у саставу хабзбуршке државе – читаву обалу Истре и Далмацију, где Хрвата иначе нема. Чак су и Словенци тада са 1.167.300 људи били знатно бројнији од својих источних хрватских суседа.
Карта даље јасно прави разлику између Хрватске, Славоније и Далмације, што се одражавало и у званичној титули аустријског цара Франца Јозефа I у односу на ове хабзбуршке покрајине (краљ Далмације, Хрватске и Славоније), а хрватска станишта су груписана око Загреба, ограничена између Вараждина на северу и Госпића на југу, словеначких области на западу и Славоније на истоку. И у Славонији су Срби 1790. били већина, тако да је ту била основана Краљевина Славонија (1745), која је 1849–1868. била апсолутно независна од Угарске и Хрватске. Закључно, као Хрвати тако су и Словенци ту класификовани као подгрупа Илиро-Срба. То је иначе сасвим одговарало ставу немачке науке у 18. и 19. веку (Бартенштајн, фон Таубе, Ј. Шникер итд.), која је „појам илирства везивала за српски народ (…) писало се о многобројном илирском ’расцијанском’ српском народу расејаном по читавом Балкану“ а само успут су се помињали „Хрвати, унијати (што по природи ствари значи да су дотични поунијаћени православци, који се већ рачунају као похрваћени) и неунијати“.
Истовремено се да констатовати да је с друге стране тадашњег разграничења Балканског полуострва, у Босни и Херцеговини као делу Османског царства, број Хрвата био по свему судећи незнатан, занемарљив док убедљиву већину становништва чине Срби. Као „Турска Хрватска“ („Türkisch Croatien“) означава се на овој другој етнографској карти Аустријског царства из 1847. омањи северозападни гранични простор БиХ и то само на потезу Каменица – Островица – Стари Мајдан – Јајце, мада и ту етнографска структура говори о апсолутној српској већини.

Зар није било Хрвата у Босни и Херцеговини?

О извесном хрватском присуству на пример у Травнику, Ливну, Горњем Вакуфу итд. могао бих теоретски да говорим, јер су католици били и Словенци, Мађари, Италијани – податак да је „ту било католика“, без националног, тј. етничког предзнака дотичних.
Овде се нуди и ставља на дискусију следећи модел размишљања: По овим аустријским подацима се, дакле, у хабзбуршкој царевини 1846. налазило 2.624.000 несумњивих Срба и ако (врло минималистички) пођемо од тога да се у оквиру популације од 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“ налазило само нпр. око 10 одсто покатоличених Срба и томе додамо неоспорну српску већину у тада османској Босни и Херцеговини, онда се с довољном вероватноћом може поћи од тога да је тадашњи однос бројчаног састава Хрвата и Срба западно од Дрине могао износити (око +/-) 850.000 према (око +/-) 4.000.000. Начин реализације циља (одлучујуће промене првобитне демографске слике), значи, водио је од радикалне промене конфесионалне до дијаметралне промене националне структуре и спроводио се континуираним покатоличавањем и хрватизацијом (= асимилацијом) Срба. Ултимативни доказ масовног покатоличавања Срба западно од Дрине је, иначе, лако доступан, тражи се и налази у фундусу најкомпетентнијег сведока историје у овом случају, у архиву ватиканске Конгрегације за пропаганду вере (Congregazione de Propaganda Fide), јер то није никада била некаква тајна, већ званична и отворена политика Ватикана. Како је, међутим, долазило до следствене хрватизације? Тај процес „ишчезавања“ Срба западно од Дрине (и шире), као што се у даљем излагању исто тако показало, континуирано се наставио и после светских ратова, прво у кратковечној Краљевини СХС, потом у Краљевини Југославији, као и у Титовој комунистичкој држави, у земљама од којих ниједна није била отворено папофилна, напротив.

Како је изгледало покатоличавање Срба?

Главни временски период, који се овде анализира, почиње од 1846. Историјска ситуација у овом временском периоду (до Првог светског рата), дакле квалитативни и квантитативни однос снага између политички доминантних, државно организованих Аустријанаца и Мађара с једне и њима (у различитој мери) потчињених Хрвата и Срба с друге стране, говори врло изричито против претпоставке да су Хрвати били у стању, имали могућности и капацитет да самостално реализују тако велики пројекат. Они су се, наиме, од нестанка своје средњовековне државе 1102. грчевито борили за голи опстанак већ и свог народоносног предзнака „хрватски“. Штавише, и егзистенција дотичне државе изазива научну скепсу, јер – да ли су познати било када и било где некакви владари, кнежеви, краљеви који нису ковали сопствени новац? И да ли је икада пронађен један једини новчић хрватских краљева?
Није дакле чудо да је 1842. Славонац Мато Топаловић, римокатолички свештеник, професор филозофије и књижевник писао: „Хеј! ви високомудри Хорвати, који нећете ништа да чујете о имену илирском! Којим правом можете ви и помислити само, да се наш народ јужни, наш језик, наша литература именом хорватским овјенча? Кажите ми молим вас, одкад вам се рачуна главни ваш град Загреб да спада на Хорватску? Ја у старини само славонско име тамо налазим. ’Bani totius Slavoniae’, имадиаху област од мора јадранскога тиа до Дунава. Гди је тад Хорватска била? … А де покажите ви монету, или новац краљевства Хорватског! Видите ако ћете на то, имамо и ми доказах за наше име, и чим некоји наши несудјени родјаци и красни пријетељи настоје тога нас имена лишити, тим нам то име наше дражје и милије постаје…“
Испоставља се, значи, да је хрватизација покатоличених Срба првенствено следила аустријском, односно аустроугарском државном резону у другој половини XIX века. Омиљена флоскула хрватских водећих елита, дакле, да је овај развој догађаја само „доказ културне надмоћи Хрвата над Србима“ нема реалну основу, тј. иоле снагу аргумента, јер њихов допринос овом процесу је далеко испод ватиканског и аустријског, односно аустроугарског.

Једно од најважнијих поглавља ове сурове и тешке књиге наше историје тиче се Дубровника. Дубровачки госпари су се у XIX веку изјашњавали као Срби римокатолици. Шта се ту дешавало и где смо данас?

Одговорићу у неколико цитата из студије (где су наведени одговарајући историјски извори): „Српска обележја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XIX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана (…) Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XIX веку и значајан чинилац српског народа. Сматрали су себе огранком растрзаног словенског народа који је говорио српско-дубровачки језик. Отворено су се борили против порицања о постојању Српства u Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност.“ „Дубровачки бискуп Мато Водипић у свом роману ’Марија Конавоска’, објављеном у Загребу 1893. пише да је слава диван обичај и да се „уз весеље пије у славу божју као код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне крсне здравице, како их је и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на славском гошћењу. Уз живу српску традицију везану за православну веру и прошлост чувала се и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу“. На самом почетку XX века Дум Иван Стојановић, угледни католички свештеник, писао је: „Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка ми црква то не брани, јер је она универзална; кршћанство ме учи, да љубим ближњега, па ко је ближи од српскогa народа? Звало би се не бити кршћанином, кад би се вјере ради од свога народа одбио и његовијем непријатељем постао.“ „У складу са саставом становништва, које се великим делом насељавало из херцеговачког залеђа, али и са општим историјским кретањима на овом подручју, у средњем веку на територији Дубровника поред службе на латинском језику служила се служба и на словенском језику. Те свештенике су често, према писму којим су се служили, називали ’ћурилица’ или ’ћирилица’. Из тих периода сачуван је и велики број ћириличних натписа на споменицима (…) Најстарије дубровачке средњовековне књиге су писане ћирилицом – Дубровачки зборник из 1520, и такође штампане ћирилицом – 1512. Служба блажене дјеве Марије. Ћирилицом су писане две редакције Александриде и друго.“ Те чињеница не говоре, дакле, за иоле хрватски карактер дубровачке културе.

Зар то није помало необично кад знамо да се Хрвати данас поносе дуборовачким наслеђем?

То није чудно, Људевит Гај је тек је 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског народног и књижевног језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић, и новог правописа. А много пре тога су у Дубровнику већ стварали Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули итд. Да је он знао шта ради, шта прихвата и усваја, и коме дугује ову врло значајну реформу хрватског језика – условно речено, у извесном и само позитивном смислу посрбљивања, дакле обогаћивања, зближавања и синергичког прожимања две културе – сведочи и његов следећи исказ: „Како да се препиремо што је код Србљах народно, што ли није, код Србљах, у којих од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било: код Србљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврсности и својој чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо; код Србљах који су у светињи свога српства онај народни дух и оно родољубство уздржали, који смо и ми у новије доба, ради слоге, под пространим именом илирства новим животом ускрснули: код Србљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало али сасвим ништа гледе самога народнога дати не можемо?“

Иако неки покушавају да Ватикан „растерете“ од усташког наслеђа (зарад добрих „екуменских“ односа), ми и данас видимо да се хрватски НДХ идентитет заснива на снажном поистовећењу Павелићеве монструм-државе с борбеним римокатолицизмом. Има ли излаза из тог лавиринта?

Уска симбиоза клерофашистичког режима Анте Павелића и хрватског католичког клера на челу с Алојзијем Степинцем а уз несумњиво знање Ватикана поводом тога, која је видљива и при србоциду тадашње хрватске државе 1941–1945, као и при геноциду над Јеврејима и Ромима, може се релативизовати или порицати само у оквиру тзв. контрафактичке историје и из изузетно неморалних, идеолошких мотива. Томе се наука, наравно, мора перманентно и аргументовано супротстављати. Прва консеквенца, која произлази из овог историјског развоја, несумњиво гласи да је поништавање вере, тј. одустајање од светосавског православља најсигурнији начин „расрбљивања“, денационализације, јер тада очигледно (искуствено) ступа на снагу аутоматизам губљења и националног обележја. Верски стожер се испоставља као неопходни елемент индивидуалне и социјалне свести у Срба.
То се дешавало као резултат масивног и концертираног спољног притиска, како од стране свог римокатоличког – државног и социјалног – окружења, тако сигурно и од стране својих и даље православних сународника, који су их не ретко титулирали као „Латине“ (или „потурице“ у случају исламизације) и штавише као „издајнике“, али и као резултат човеку својствене тежње да себе идентификује и појми као – за себе и друге – препознатљиво индивидуално и социјално биће. То се, емпиријски, ретко дешавало у раним генерацијама конвертита, али пролазиле су године и – стотине година. Јер покатоличавање је почело већ од Велике шизме 1054. а српска национална свест се код погођених, као што смо видели, великим делом одржала све до половине XIX века. Тада је тај процес постао неповратан, тада је ступила на снагу, исто тако емпиријски позната, „сопствена динамика догађаја“, самоидентификација с новом стварношћу је постала императив егзистенције.
Данас за Србе постоје заправо само две алтернативе, прва је одустати од себе, сопствене историје и културе, помирити се са чињеницом врло изгледног нестанка свог духовног бића, свог имена и језика, свог сопственог народа.
Да је ова могућност и после Другог светског рата остала реална алтернатива показује упечатљиво и један документ, порука коју је језуитски ученик, папа Павле VI, упутио у другој половини XX века у Црну Гору, а која истовремено потврђује да се прозелитска активност Римокатоличке цркве и после Другог светског рата наставила несмањеним интензитетом. На примеру Црне Горе од тада се практикује једна, условно речено нова, „екуменска тактика“. Сетимо се писма папског личног изасланика Франческа Паловинетија од 28. 12. 1969, упућеног српско-православном митрополиту црногорско-приморском Данилу (Дајковићу), са циљем уклањања Његошевих моштију из српско-православне капеле на Ловћену и њеног претварања у римокатолички споменик и место ходочашћа, као део покатоличавања Црне Горе.

Како изгледа друга алтернатива?

Она гласи, просветити се и схватити да у дијахроном светском пројекту Ватикана, као делу дијахроног сукоба две велике културолошке традиције у Европи, једноставно нема места за православне Србе, да су и све новотарске приче о екуменизму и јединству само нововремени називи за остваривање врло старих циљева, који су – још једном – српски народни корпус већ коштали и даље неизбројане милионе душа.
На Србима је, значи, да ли ће допустити да се оствари жеља Виктора Гутића од 28. маја 1941: „Ја хоћу да служим Божијој и народној вољи! Ови непожељни елементи ће у нашим областима у најкраће време бити уништени без иједног трага! Једино што ће остати, то ће бити зло сећање на њих“ и папског изасланика Франческа Паловинетија из 1969, или ће размислити о речима свог академика Косте Чавошког: „Сваки народ, ако хоће да опстане на ветрометинама историје, мора знати шта је од самог почетка био, шта јесте и шта треба и даље да буде у деценијама и вековима који су пред њим. Све је то садржано у појму националне самосвести.“

Печат