Дејан Ристић: Изгон Цркве са Космета 1945-1950.

10.09.2018 dejan10. септембар 2018.

,,Двадесети век, а посебно његова друга половина, биће у свести Цркве запамћен као време плача. Много је оних који су морали да напусте своју отаџбину којом су дували ветрови разарања, демонских идеологија, диктатура, насиља и неслободе. Много је оних унутар Цркве који су у овом периоду морали да стисну своје срце због исмевања и прогона Христа и хришћана, због протеривања Цркве из јавног живота, дајући јој мрвице за простор њеног друштвеног деловања. Желимо чврсто да верујемо да је време плача, време разградње, време мржње коначно за нама, и да за наш народ и његову Цркву почиње време градње, време радости и време љубави." из Божићне посланице патријарха српског Павла, 7. јан. 2001. /25. дец. 2000.

Са окончањем Другог светског рата на југословенској територији и постепеним успостављањем органа нових власти Српска православна црква се, заједно са осталим традиционалним верским групацијама, по први пут у својој више векова дугој историји суочила са државним апаратом који је од самога почетка показивао спремност да се у потпуности супротстави традиционалним верским заједницама које је сагледавао као једног од својих природних противника. Резултат тог сукоба требало је да, по мишљењу партијских идеолога, покаже сву исправност идеја које су заступале Комунистичка партија Југославије и нова власт, али такође и застарелост и ретроградност онога што је проповедала и за шта се залагала сама Црква.

image 1Инсистирајући на принципу да је постојање социјалистичког друштва и религије неспојиво на истом простору, власт се у Југославији од самог почетка поставила врло активно у решавању тог питања. Државни врх је желео да у најкраћем могућем року прилагоди активности традиционалних верских заједница потребама новог социјалистичког уређења што је значило отворен атак на њихова права, слободу деловања и унутрашњу аутономију. У складу са тим спроводило се и одузимање имовине што се морало уклопити у оквире одређене законске процедуре. Говорећи о положају Српске цркве у овоме раздобљу можемо издвојити неколико битних карактеристика:

а. Стање у коме се налазила Црква по окончању рата може се описати као изузетно тешко. Њена организација је била у значајној мери нарушена, а велики број припадника клера ликвидиран, затворен или протеран, док се не тако занемарљив број свештеника и монаха из личних разлога или под притиском власти одлучио за напуштање Цркве;

б. Материјална разарања на црквеној својини била су огромна што је временом постало још уочљивије. Црква је остала без државних субвенција и принадлежности које је добијала у предратном раздобљу што је додатно ослабило њен ионако тежак економски положај;

в. За разлику од Римокатоличке цркве у Југославији која је, као део целокупне Римокатоличке цркве, могла рачунати на подршку из иностранства и евентуалан притисак на власт уколико би се она одлучила на неке кораке који би ишли на уштрб ове верске заједнице, Српска црква је била препуштена себи пошто није могла рачунати на било какву релевантну помоћ која би долазила од међународних институција или влада страних земаља;

image 3г. Моменат да је Црква у том периоду остала без неколико својих најугледнијих архијереја који су пострадали или умрли природном смрћу током рата, односно били приморани да напусте земљу и склониште потраже у иностранству, као и дугогодишње одсуствовање самога поглавара додатно је унело пометњу и ослабило њену снагу што су новоформирани органи власти вешто и обилато користили;

д. Личности које су у то време припадале црквеном врху биле су неуједначених способности, док су поједини епископи били сасвим неприпремљени да се суоче са надолазећим изазовима. Поред тога, конфузији у Синоду и Сабору додатно је доприносила неспремност да се оставе по страни личне склоности и амбиције како би се заједнички формулисала стратегија активности у поратном периоду који је доносио битно промењен статус Цркве у држави;

Истрајно атакујући на економску моћ Цркве, власт је у исто то време на различите начине њу постепено удаљавала из бројних сегмената живота попут школства, здравства, војске или правосуђа и тиме ју је на одређен начин гетоизирала, начинивши при том јасно видљиве баријере које се нису смеле нарушити. Радећи све то у циљу остваривања прокламованог начела о одвојености Цркве од државе, власт је истина искључила Цркву из свих битнијих друштвених токова, али је себе, исто тако, са доста успеха инкорпорирала у поједине, њој доступне, области деловања и живота Цркве.

image 4Имовина са којом је располагала ова верска заједница није била ни мало занемарљива у своме обиму и видовима, а оно што је посебно тангирало власти јесте била чињеница да је она (имовина) Цркви пружала могућности за широко друштвено деловање, као и то да је у томе случају она могла да обезбеди значајну дозу самосталности у односу на државу.

Већ током 1945. године постало је сасвим јасно да је, сада већ прилично утемељена власт, отпочела нову етапу у свом односу према Цркви и регулисању бројних отворених питања. Стога је у том раздобљу усвојено више одлука и закона који су директно ограничавајуће утицали на положај СПЦ у држави и друштву, њено материјално стање и дијапазон њених активности. Оно што је свакако индикативно јесте да је основни закон који је требало регулише ову област, а то је Закон о правном положају верских заједница, усвојен тек 1953. године. У овом међупериоду власт је у највећој мери окончала активности на свођењу верских заједница, пре свега Српске православне цркве, Исламске верске заједнице и у одређеној мери Римокатоличке цркве у Југославији на прилично изоловане структуре без веће снаге које ни на који начин нису могле да угрожавају, нити ограничавају спровођење политике новог државног врха.

Положај Цркве је био посебно погоршан након што је 23. августа 1945. године, у привременој Народној Скупштини ДФЈ усвојен Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Тиме се Српска црква суочила са огромним проблемом који се огледао у масовном одузимању земљишних поседа, да би крајем те деценије на ред дошле и зграде, имовина задужбина, фондова, црквених установа и друге (не)покретности. У првој фази најгоре су прошли земљишни поседи у власништву црквених власти, храмова и манастира који су међу првима пали под удар oдредаба овога закона.

Да бисмо на прави начин схватили размере спроведене аграрне реформе над имовином Српске цркве потребно је нагласити да је она крај Другог светског рата дочекала са земљишним фондом који је обухватао 37.197 хектара. Након спроведеног одузимања земље Цркви је у Србији остало свега 1.588 хектара, што је износило 4,2 % некадашње површине. Српска црква је на територији Југославије у периоду од само око годину дана (1945-1946) остала без око 70.000 хектара земље. Процентуално, обим црквеног земљишног фонда који јој је остављен кретао се у приближним вредностима наведеним када је било речи о стању у Србији.

Закон је предвиђао да се црквеним установама, у које су између осталих спадали и манастири, може оставити ораница и шума у распону од по 10 до 30 хектара у зависности од њиховог историјског значаја.

Посебан проблем приликом спровођења одредаба Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је одређивање парцела које се имају оставити поједином манастиру или другој црквеној установи, односно црквеној власти. Оно што се из доступних извора може уочити као заједничка нит јесте чињеница да је дотадашњим власницима, као по правилу, остављана најлошија земља, често подељена на више мањих парцела које међусобно нису биле повезане.

image 5Посебно су лоше пролазиле оне цркве и манастири, као и црквене установе које су током рата претрпеле значајна ратна разарања, а које је нова власт сматрала угашенима тј. непостојећим. У таквим случајевима одузимана је целокупна имовина, земља са свим зградама и припадајућим покретностима што је објашњавано тиме да је у питању био угашени манастир или црква, односно имовина некадашње црквене установе. Тек након уложене жалбе одговарајућем суду од стране Цркве, појединим од тих правних лица остављан је земљишни посед и то увек у обиму од по 10 хектара. Такав је пример манастира Девича и Сопоћана или призренске Богословије. Међутим, дешавало се, и то не ретко, да се сва имовина одузимала и црквама и манастирима који су били неоштећени односно који су активни.

Са друге стране, одређивање историјског значаја поједине црквене институције, што је искључиво спадало у ингеренције државе, а према томе и одлучивање о земљишном фонду који јој треба бити остављен власти су најчешће користиле за даље погоршање и умањивање економске моћи Цркве. Таквих случајева било је много.

Патријаршијски управни одбор обратио се Аграрном савету ФНРЈ и поводом спровођења аграрне реформе на поседима црквених фондова, задужбина и парохијских сесија. У представци се напомињало да су црквени фондови, задужбине и парохијске сесије, по Уставу СПЦ, правна лица, а у складу са Законом о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији као таква имају право на одређени земљишни фонд у складу са својим историјским значајем. У периоду пред усвајање Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је 518 парохијских сесија у укупној површини од око 17.000 катастарских јутара и 48 залишних сесија укупне површине од око 1.500 јутара.

Министарство аграрне реформе и колонизације НР Србије је у допису Аграрном савету ФНР Југославије из јануара 1946. године доставило предлог српског Министарства просвете о утврђивању историјског значаја манастира и црквених власти ради остављања одговарајућег земљишног поседа у складу са одредбама Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Утврђено је да на подручју Србије постоји 16 манастира веће и 24 мање вредности, поред неколико црквених власти којима треба оставити део земље. Првих 16 манастира би, по своме значају, били подељени у четири групе од којих би прву: чинили Студеница, Дечани, Грачаница и Жича којима би припало по 20 хектара ораница и 30 хектара шуме. У другу групу спадали су Милешева, Љубостиња, Манасија и сремска Раваница и њима би остало по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме. Трећу групу чинили би манастири Сопоћани, Патријаршија у Пећи, Каленић и Крушедол којима би се оставило по 10 хектара ораница и 20 хектара под шумом. И коначно, у четврту групу сврстани су Бања код Прибоја, Раваница, Горњак и Благовештење код Страгара којима би остао законом прописани земљишни минимум од по 10 хектара обрадиве земље и шуме.

image 6Осим тога Патријаршији би, по овом предлогу, припало свега 30 хектара ораница и шума, митрополијама по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме, а епископијама по 10 хектара.

Комисије месних Народних одбора убрзо су изашле на терен и сачиниле записнике и покретној и непокретној имовини свих цркава, манастира и других црквених установа и о томе известиле надлежне органе.

Бројне управе манастира, црквени судови и црквене власти различитих нивоа обраћали су се државним органима указујући на пропусте, незаконите поступке и насиље које се на терену дешавало. Имовина појединих манастира константно је развлачена и нарушавана, а земља одузимана.

Тако је Комисија месног Народног одбора Дечани, среза ђаковичког, утврдила да манастир Високи Дечани, епархија рашко-призренска, поседује укупно око 950 хектара земље, од тога 232 хектара ораница. Са тим у вези, начелник Одељења аграрне реформе при Министарству пољопривреде, упутио је 23. фебруара 1946. године предлог Председништву Владе НР Србије да се овом манастиру, имајући у виду његов велики историјски значај, остави законом дозвољени земљишни максимум.

Епархијски управни одбор епархије рашко-призренске обратио се 6. новембра 1946. године Патријаршијском управном одбору молећи га да код Комисије за верске послове ургира како би се са те године одузетих ораница и воћњака манастиру Високи Дечани вратили барем летина и воће за потребе манастирског братства. На полеђини овог документа митрополит Јосиф је руком записао да га треба доставити проти Милану Смиљанићу, председнику Земаљске комисије за верска питања, и умолити га за потребну интервенцију. Одељење аграрне реформе и колонизације при Министарству пољопривреде је у јануару 1947. године проследило молбу Комисије и упутило је на даље разматрање и одлучивање обласном Аграрном суду у Приштини. У питању је био само један од примера одуговлачења и инсистирања да се поступа по законским одредбама што је у пракси значило да су молбе и притужбе Цркве врло често завршавале без икаквих или са незнатним резултатима. И на овај начин власт је желела да стави до знања црквеном врху шта се може очекивати у даљим односима државе и Цркве, као и то да се ова друга, по свему судећи, морала навићи на свој нови положај и улогу који су јој одређени.

image 7Епископ рашко-призренски Владимир обратио се 17. априла 1948. године Верској комисији Србије са захтевом да се ослободи парохијска канцеларија Црклешка у архијерејском намесништву пећком у коју је бесправно усељена локална сеоска задруга. Како је навео тамошњи парох то је учињено ,,само да би сметали вршење обреда црквених и вршење администрације парохијске. Извештавам да ако ми се не ослободи канцеларија ја не одговарам за невршење своје дужности, јер под дуб или крушку не могу вршити администрацију парохијску''.

Истог дана епископ Владимир је уложио жалбу на поступак месног Народног одбора у Грачаници, смештеног од краја рата у део манастирских конака, који је наредио управи манастира да се исели из преосталог дела конака и смести негде у селу. Уколико би се то и десило, напомињао је епископ, старешина манастира не би могао да управља манастиром нити да остане ту и да врши дужност свештеника за тај крај. У извештају Обласног Извршног одбора Обласног НО АКМО упућеном Председништву Владе Србије 11. маја исте године, истицало се да је месни Народни одбор у Црколезу, срез источки, због мањка простора само за кратко заузео зграду локалног свештеника, али не и црквене просторије, те да је издат налог да се она ослободи иако свештенику, како се наводило, она није била преко потребна. Такође, извештавало се да је срески Народни одбор у Приштини задовољио захтев старешине Грачанице и оставио манастиру оне просторије које су му потребне. На крају извештаја је иронично констатовано да је захтев Цркве у погледу простора решен ,,на задовољство њено".

Ни овако недефинисано стање када је у питању манастир Грачаница неје потрајало дуго јер је Југословенска армија 7. фебруара 1950. године заузела цео велики манастирски конак, док су монаси пресељени у јужни део порте где су до тада били магацини сеоске задруге. Монаштву није дозвољен приступ манастирском дворишту, звонари, нити прилаз појединим објектима или деловима манастирског земљишта као што су бунар и баште. До звонаре су они од тада долазили околним путем од око пола километра и то само онда уколико би се дозволило звонити. Истом приликом исељен је био и сав манастирски инвентар попут кревета, клупа, столица и другог. Старешина манастира напоменуо је да је исељење обављено у недељу, и то за време литургије. У име Светог Синода епископ злетовско-струмички и потоњи патријарх српски Викентије је тим поводом молио, у обраћању Комисији за верска питања, да се овај проблем реши. У одговору који је пристигао од секретара Извршног одбора НО АКМО Вели Деве 29. марта 1950. године, стајало је да су поменуте просторије заузете за потребе смештаја опреме Југословенске армије те да монаси живе у једном одељењу друге зграде. Из манастира су исељени дотадашњи његови ,,станари" и то локална сеоска задруга, предузеће ,,Жеграп" и станица милиције па се на тај начин, како се истицало, изашло у сусрет потребама братства које је у њему обитавало.

image 8У јануару 1947. године викар патријарха Гаврила, будимљански епископ Валеријан обратио се молбом Комисији за верска питања при Влади Србије поводом проблема насталих са одређивањем величине поседа манастира Пећке Патријаршије која ни, као традиционално седиште Српске цркве, није била поштеђена репресија државних власти. Он је у писму, у име патријарха, као надлежног архијереја с обзиром да је Патријаршија у Пећи од свога оснивања била ставропигијални манастир, тражио да се изврши замена раније одређених 30 хектара обрадиве површине другом парцелом из некадашњег манастирског имања које је имало близу 950 хектара. Разлог томе је што је додељена земља изузетно лошег квалитета, исцепкана на већи број парцела са несређеним документима о власништву, као и да је један њен део манастир још раније продао о чему су постојали докази. Поред тога, војне власти су и од тог додељеног поседа узеле плац од 3 хектара најбољих ораница који обрађују за своје потребе, а за коју је манастир плаћао порезе и остале дажбине.

Проблем регулисања земљишног поседа овога манастира остао је, међутим, нерешен и следећих неколико година иако су различити црквени достојанственици (па чак и потоњи патријарх Викентије, 1954. године) у више наврата тражили да се то учини.

И манастир Гориоч у Истоку, на Космету, се након изласка локалне комисије убрзо нашао без доброг дела своје земље, имајући у виду да му је од око 25 хектара остављено свега 1,5 хектара ораница и 6 хектара шуме, док је остатак био одузет. На основу уложене жалбе Обласном аграрном суду за Космет, манастир је у пролеће 1946. године добио још 1,3 хектара ораница од свог пређашњег поседа. На ту одлуку суда није било могуће уложити жалбу вишој инстанци. Тиме је манастир, и поред свих протеста његове управе и других црквених власти, остао без законског минимума од по 10 хектара ораница и шума.

У јануару 1947. године, игуман Григорије, старешина манастира Драганац, епархија рашко-призренска, уложио је жалбу среском Народном одбору у Гњилану стога што је један од чланова локалног Извршног одбора, у одсуству настојатеља и без икаквог законског права, на манастирском имању извршио сечу шуме и том приликом посекао више од 80 саоница најбоље грађе коју је затим однео у Гњилане. Он је затражио да се манастиру надокнади штета и спрече слични ексцеси у будућности.

И манастир Свете Тројице у Мушутишту на Космету остао је без дела своје земље док му је на име земљишног минимума остављена најлошија парцела нашта су локалне црквене власти уложиле жалбу државним и црквеним органима. Верска комисија је реаговала дописом у коме је било истакнуто да је у том тренутку већ касно за исправљање евентуалне грешке јер је земља која је манастиру одузета увелико подељена аграрним интересентима.

Поред појединих примера спровођења мера аграрне реформе на поседима Српске цркве на које смо раније указали у истом овом периоду је долазило и до других облика угрожавања њене имовине. Након спроведених законских мера Српској цркви је национализовано 1.180 зграда различите намене (парохијски домови, манастирски конаци, епископски дворови, канцеларијски и стамбени простор, задужбине, фондови и др.) што је њен дотадашњи фонд непокретности тога облика свело на 1.503 јединице. У питању је било умањење за око 44% у односу на пређашње стање. Спровођењем ових мера власти су успеле да у огромном проценту Цркву лише њене дотадашње имовине и да је на тај начин доведу у стање потпуне економске несамосталности и потенцијалне зависности од финансијске и друге помоћи која би долазила од стране државе.

Петог децембра 1946. године усвојен је Закон о национализацији који се односио на приватна предузећа у укупно 42 привредна сектора. Оно што је посебно погађало Цркву била је одредба Закона по којој није било планирано да буде извршена било каква компензација за одузимање имовине која је служила у добротворне, културне, социјалне и друге сврхе. Овај Закон је допуњен две године касније, док је основни Закон о експропријацији усвојен 1947. године био допуњен 1953, а измењен и проширен 1957. године. На основу ових законских аката Српска црква је остала, као што је већ речено, без 1180 зграда међу којима су били и парохијски домови, владичански дворови и конаци, штампарије, стамбене зграде, задужбине, фондови и друго. Ситуација је у тој мери била лоша да је долазило чак и до случајева, као што су они из 1949. године, да су чланице сестринства манастира Жича услед недостатка хране биле принуђене да се обрате својим породицама за помоћ, док су поједине монахиње манастира Сопоћани, због истог проблема, биле принуђене да почну са просјачењем након чега је надлежни архијереј, епископ рашко-призренски, био принуђен да стави на то забрану и смањи број искушеница.

Посебан случај насилног поступања државних власти представљало је уклањање монаха из појединих манастира или њихово претварање у музеје. Ови поступци правдани су извођењем конзерваторских радова на њима у складу са одредбама Закона о заштити споменика културе и природних реткости који је усвојен крајем 1946. године. Радове на конзервацији и обнови преузео је на себе новоосновани Завод за заштиту и научно проучавање културе. У периоду који посматрамо исељавање монаха или претварање појединих храмова у музеје десило се са манастирима Сопоћанима и Грачаницом, као и са црквом Богородице Љевишке у Призрену. Такође, Завод је при сваком манастиру на чијој је обнови радио постављао своје сараднике чији је задатак био да надгледају одржавање истих. У стварности, њихове активности су се у суштини сводиле на контролу рада монаха, а не толико на сам процес заштите. На тај начин је вршен додатни притисак од стране државних власти на чланове, ионако малобројног, монашког реда.

Примери уништавања црквене имовине и рушења сакралних објеката карактеристични су за читав период од краја рата до смрти патријарха Гаврила мада је са такавом праксом настављено и касније. Такви поступци су спровођени под чудним околностима и из најразличитијих побуда.

image 2Са уништавањем сакралних и других објеката и добара у власништву Цркве отпочело се већ током 1944. године. У прво време су на мети били оштећени објекти који су ,,рашчишћавани" пошто су страдали током ратних дејстава, а сада су стварали ружну слику или су се налазили на плацу који је у међувремену пренамењен. Тако су сравњени са земљом, поред осталих, и храм и Доњем Товарнику у Срему, као и бањалучка Саборна црква – катедрални храм епископа Платона који је на монструозан начин ликвидиран од стране усташа на самом почетку рата.

Протестујући због безобзирних поступака појединаца и одређених органа власти, Синод је указао на примере уништавања црквене имовине. Забележени су и примери претварања цркава у магацине или стаје за стоку за потребе предузећа, задруга и других установа као што је то био случај у Ораховцу и Урошевцу, рашко-призренска, и др.

Починиоци ових криминалних радњи најчешће су били припадници омладинских организација, сеоских задруга, акцијаши, војна лица, чланови Партије, а у појединим случајевима чак и штићеници установа за бригу о деци лишеној родитељског старања.

Крајем 1949. и током 1950. године контакти Цркве и државе били су знатно ређи него раније и свакако никад хладнији. Државни врх стао је на становиште да се деловање СПЦ коначно мора свести у оквире потребног и допустивог. Такво стање које можда најбоље карактерише термин позајмљен из војне терминологије – необјављени рат – потрајало је све до изненадне смрти патријарха Гаврила V до које је дошло 7. маја 1950. године. Тим догађајем окончан је први период у послератној историји Српске цркве, раздобље које представља једну од најтежих етапа у њеној новијој прошлости. Доведена у ситуацију да коегзистира са идеолошком државом која је у Цркви видела свог отвореног противника, СПЦ је доживела изузетно дубоку кризу као резултат планског и континуираног деловања световних власти.

Нови Полис