Iguana

Никола Маловић: Поглед на море, то је питање националног поноса

malovic09. октобар 2018.

У Боки се догодио први брод и пароброд, школа и поморска школа, апотека, болница, Зетска епископија Светог Саве, колски пут, редовна саобраћајна линија, поштанска марка, прво позориште, ваздухоплов, документарни филм и први воз

У Боки се догодиопрви брод и пароброд,школа и поморска школа,апотека, болница, Зетска епископија Светог Саве,колски пут,редовна саобраћајна линија,поштанска марка,прво позориште, ваздухоплов, документарни филм и први воз. Заправо, све што се догодило у Црној Гори збило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да се озбиљно шалимо до краја.

Никола Маловић, српски писац из Боке Которске, добитник 10 књижевних награда, један од оснивача Групе П-70, објавио је књигу „Бока Которска и Србија“ (Књига комерц), с рецензентским потписом Вељка Лалића. Књига нам из до сада непознатог угла дочарава боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана. Маловићева нова књига такође доноси концепт по коме је недопустиво да Србија нема излаз на море, и први пут нас упознаје са синтагмом Бока Которска и Србија, на коју нисмо навикли иако је једнако органска као и Србија и Црна Гора или Црна Гора и Бока Которска.

За вас је, и као романописца и као истраживача мало познате историје, Бока својеврсна планета. Шта то конкретно значи?

Планета Бока је згодна метафора из више разлога, каже Маловић за Печат. Почесто казујем да је Бока Которска заправо острво, трима странама омеђена морем хиљадуметарског камена, а са четврте стране омеђена морем.
Бока Которска је залив, а заправо фјорд који ту не би требало да постоји. Наиме, фјордова нема у Медитерану, него само на сјеверу Европе, у Норвешкој, или на југу Јужне Америке, у Чилеу. За разлику од осталих фјордова који су ненасељени, Бока је постала пренасељена, невјероватна географија коју повезује вијугава обална линија дуга 100 км, што спаја древне и старе градове. Древни су Рисан и Котор, а стари Херцег Нови (из 1382), Пераст итд.

Није ли Бока велика тајна српског изласка на море?

Назив се увријежио, па тако више никога ко је озрачен синтагмом Црногорско приморје не можемо да убиједимо да се заправо ту ради о Бокељском приморју, од Херцег Новог до Конфина код Чања, а да је Црногорско приморје онај мали земљоуз од Бара до Улциња. Толико је Црна Гора у доба краља Николе добила на име заслугах, али не и Боку, коју је као неосвојиву тврђаву, са око 80 фортификованих објеката Аустроугарска саградила да буде до конца неосвојива фортеца. Да се Аустроугарска није распала, о Боки би могло да се говори и као о Тврђави Боки.

Данас, када је од веома српског и римокатоличког Дубровника остао само римокатолички Дубровник са инсигнијама хрватских демократских владара, данас када нема ни говора о озбиљнијим групацијама обалних Срба сјеверозападније од Боке, испада да је Бока једина историјски потврђена географија на којој наш народ и даље живи уз море.

000Boka-i-Srbija-KOR1Велика грешка српских средњовјековних владара била је у томе што са већом пажњом нису гледали на поморство. У праву је Предраг Матвејевић: Земље које нису дале службени положај картографији не биљеже велике поморске подухвате. Поморство и картографија били су дио војне моћи и стратегије.

Свети Сава који је био путник на броду, посебно када је пловио у Свету земљу, управо је у Боки основао Зетску епископију 1219, што ће рећи да догодине славимо 800 година Светог Саве не на још једној српској географији него у географији у којој је, мимо Свете Горе, култ Светог Саве управо најизраженији.

Зашто је сваком народу који жели да живи пун живот потребно и једно море?

Земља без мора ништа не вреди – истиниту сам реченицу српске списатељице Љубице Арсић пренио у књигу „Бока Которска и Србија“.
Ма колико ми мислили да на свијету има држава без излаза на море, свега их је 42. Иако се сматрају континенталним, оне су заправо заробљене земљом (енг. термин ландлоцкед).

С извијесном количином соли коју има олизан прст, листамо наше школске историјске атласе, и видимо да су српске земље имале широк излаз на Јадран, све до 1459. када Србија први пут постаје континентална, иако је Котор од 1185. био вјерни, сербски, стони, љубљени и славни град Стефана Немање, а острво Михољска превлака у Боки – центар Зетске епископије.

Приморја имају тенденцију да буду богатија и насељенија од залеђа, што се може уочити на ноћном сателитском снимку Медитерана, јер обале управо бљеште у свјетлости.
Балкан је у мраку.

Бити ландлоцкед земља управо је замка, јер држава зависи од сусједства, и ако је оно још и ровито, земљи је немогуће да се развија као што то могу обалне државе јер су у прилици да хипотетички тргују са цијелим свијетом.

С изласком на море, држава може да води самосталнију спољну политику, и може да буде усмјерена ка географски веома удаљеним земљама. Отуда може доћи помоћ, као што је бивало, и ми можемо прискочити у помоћ, као што је бивало.

Након искуства с фалсификованим црногорским референдумом из 2006. године (в. Бијела књига, Подгорица, 2006), у години (2015) када генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг бива у Београду дочекиван лебом и сољу (!) – тешко је рећи да ли би Србија, и да је опстала са Црном Гором, имала наде у томе што је с Русијом повезана морем.

Мада, све је ствар геополитичке констелације.
Јер ако је једном Русија славодобитно од стране Бокеља католика и православаца била дочекана као ослободилац, 1806–1807, што исте везе које је у 18. вијеку успоставио кап. Марко Мартиновић у Перасту (школујући будуће наутичке официре Петра Великог) не би биле обновљиве природе?
Многи су писци казивали да земља без мора и није нешто, а мене је канда запало да понављам као папагало да Приморје без свог природног залеђа и није неко Приморје.

Доба Немањића се не може замислити без Котора, то јест Боке. Из Котора је фра Вита, градитељ Дечана. Како је текао бокељски средњи век?

Косовски Албанци већ дуго уче да је градитељ Високих Дечана био Куч, поријеклом Албанац, из чега произлази да је црква грађена „византијско-илирским стилом“ дио албанске културне и историјске баштине. Логиком парс про тото – дио за цјелину, што важи за Дечане да важи и за покрајину.

000Zapis-Vite-KotoraninaЗа сада Косово* није члан Унеска (Организације УН за образовање, науку и културу), јер је уложен вето за пријем Косова*.
Има људи који воле да се ките туђим перјем, а има канда и оних који би убили за бокун идентитета.

Изузетак од правила анонимности јесте да се средњовјековни неимар уопште потпише на грађевини. Срећом па се то догодило 1335, када је изнад јужних врата цркве уклесао ћирилицом – да он, фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, града краљевог, сазида цркву краљу Стефану Дечанском, за осам година.

Трагом овог податка Ристо Ковијанић (1895–1990) објавио је књигу (Нолит, Београд, 1962; Књижара Со, Херцег Нови, 2016) у којој подиже цијели систем у вези с тим у каквим је само везама био Котор, главна лука средњовјековне државе, с нашим залеђем.
Пазимо…

Током двјеста година владавине Немањића Котор је био најкултурнији град српске државе, која је у другој половини 13. и првој половини 14. века била најмоћнија на Балкану. Ми смо данас њени недостојни насљедници, не због изгубљене величине већ због изгубљеног самопоштовања и запостављене културе.

Високе Дечане, задужбину Немањића, Стефана Дечанског и цара Душана, градио је протомајстор Вита Которанин, од 1328. до 1335. Ни из једног писаног документа не може се више ишчитати о обиму, карактеру и висини српске средњовјековне културе – колико из „читања“ Високих Дечана.

Которска длијета исписала су диплому на Високим Дечанима. Манастир исклесан од камена прије скоро 700 година стоји и данас као саливен.

Дечански живопис одуховио је Витино дјело. По мноштву фресака, а има их преко 1000, то је једна од најбогатијих цркава на свијету.

Ако је Грачаница лирска пјесма, Дечани су еп.

Вита Которанин саградио је дечански еп пола вијека прије Косовске битке (1389), подигавши најраскошнију српску средњовјековну грађевину – споменик светске културне и умјетничке баштине.
У доба Вите Котор је имао апотеку, љекаре, нотаре. Имао је граматикалну школу (претечу данашње Гимназије), најстарију у региону, поред дубровачке и задарске. Београд ће је добити 500 година потом. Имао је знамениту сликарску школу; златарску; ковачку; чувену грађевинарску, која је утицала на развој рашке грађевинарске школе; Котор има дрводјелце, бродоградитеље, обућаре, крзнаре, кројаче, кожаре, кожухаре, клобучаре, ужаре, котларе, воскаре, млинаре, пекаре, рибаре…

Доба фра Вите је вријеме када култура Медитерана залази дубоко у континент, и када ширини Немањића, па ни краљу Стефану Урошу ИИИ Дечанском, не смета католичанство протомајстора, каменара, иконописаца, фрескописаца, трговаца, дипломата, протовестијара (министара финансија, у данашњем значењу те ријечи) – редом Бокеља, Срба.

Ако је тачно да су српске државничке амбиције по несрећи увијек биле подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио, зачуђује чињеница колико је Котор као краљев град, главна лука, и као расадник дипломатије, умјетности и занатства – значио најмоћнијој средњовјековној држави на Балкану.

Нема историје без личности. Ваша књига даје галерију необичних обалних Срба. Која су то имена?

На почетку видимо капетана Петра Замбелића (1849–1909) који је за живота био најбољи познавалац Магелановог мореуза, и који је задужио државу Чиле. Потом је ту Петар Желалић (1727–1811), капетан из Бијеле, који је направио јединствен подвиг 1760. отевши највећи турски ратни брод тих времена „Круну отоманску“. Њоме је потом одједрио на Малту и постао први православац – витез Малтешког реда у историји. Видимо даље првог Србина, дакако Бокеља, Стевана Вукотића који је опловио свијет (1823–1826), на руском ратном броду „Предпријатие“…

Срби из Боке су, изгледа, дали и једног папу. О чему је реч?

Ријеч је о папи Сиксту В (Феличе Перети, 1520–1590), који се родио 13. децембра 1520. у мјесту Гротамаре, у близини Анконе, гдје се доселио његов отац, поријеклом Бокељ. Прозвао се Перетти јер потиче из Бјелских Крушевица (итал. перо – крушка). И данас Крушевичани приповиједају, казује поп Саво Накићеновић у антропогеографској студији „Бока“ (1913) – како су са Карос воде језуити одвели оца Сикстова у Котор, а одатле у Италију. Крушевице су на сат хода од мора, и на пола сата колима од Херцег Новог. Истраживачи (А. Змајевић, П. Буторац, Т. Поповић, П. Шеровић…) сагласни су да потиче из православне породице Свилановић, која славећи Никољдан, разграната, живи до данас.

По смрти Гргура XIII, у конклави 24. априла 1585. изабран је за папу.

У то доба, пишу хроничари, по улицама Рима се котрљају људске главе као лубенице. Нови папа томе бандитизму стаје у крај. Оснива 15 разних конгрегација, проширује кардиналски колегијум, ревидира (али лоше) превод Вулгате, по Микеланђеловим нацртима завршава радове на огромној куполи Цркве Светог Петра, те на тргу испред цркве гради чувени обелиск. Проширио је Ватиканску библиотеку, и салон Сикстинске капеле украсио раскошним декорацијама…
Умро је 1590. и сахрањен је у Цркви Санта Марија Мађоре. На грбу папе Сикста В налазе се три крушке у канџама лава – као омен на бококоторско поријекло његових предака.

Ко поседује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости, јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја … да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“?

Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски Српске православне цркве, отац Момчило Момо Кривокапић, један од најобразованијих Бокеља у историји, на увид ставља непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Светом Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Свете Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву христову веру“. Екавица и мало х су изворни, из писма.

Елем. Прије скоро 50 година Ватикан је дебото имао оперативне планове за обезглављивање Ловћена и сламање духовне кичме Црне Горе и православне Боке Которске.
У писму митрополиту Данилу наводи се да папа предлаже да се с Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше … где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“.

„Свима је јасно“ – каже се даље у писму папиног изасланика – „да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом… Па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у право Христову веру заштој је вољан и да уложи велика средства“…
Папин изасланик, звани Паловинети, узалуд се надао да ће у митрополиту Данилу наћи саговорника. А нуди му чак и „положај међу својим најближим сарадницима“, уз загарантовану, гле, дискрецију.

Да ли Црна Гора према Боки гаји колонијалну свест?

Ко се спусти с ма које брдске тачке до Котора, Пераста или Херцег Новог – од разлике у култури, а потом и у температури помислиће да није то она иста земља из које је сишао. И није. Јер је Црна Гора предуго већ хаотична, предивља за искуствени бококоторски осјећај. У критици преовлађује цивилизацијски над политичким вапајем.

Та насљедница четири наглашено руралне па уједињене нахије – промислио сам па казао – гаји колонијалну свијест, што је апсурдно по себи када знамо о коме говоримо, а говоримо о Црној Гори, ентитету без хвале вриједног спомена историје економије. Ваљало би пасус прочитати још једном, па наставити.

У Боки се, а не у Црној Гори, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Св. Саве, и први колски пут, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и прво позориште, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… Заправо, све што се догодило у Црној Гори збило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да се озбиљно зезамо до краја.
О чему говорим све вријеме? О томе да је официјелна Црна Гора, рецимо, 2013. прославила 100 година ваздухопловства – тренутак када је један не-Црногорац (!) слетио на цетињску Обилића пољану, а није прославила спомен на три нецрногорска пилота (?) која су слетјела у Боку пола године раније, или на тренутак када је, прије више од 200 година Пераштанин Криле Мазаровић летио балоном. Све што се каже овим примјером важи и за, пазимо: први брод, пароброд, школу, апотеку, болницу, поштанску марку… Црна Гора слави тренутак када се све то догодило унутар историјске четири нахије, занемарујући све вријеме Боку!?

Да ли је такво понашање официјелног Монтенегра нормално? Ако није, да ли је такво понашање одраз колонијалне свијести?

Такво понашање официјелног Монтенегра јесте одраз колонијалне свијести, и то је недопустиво.

Како је бити Бокељ који, усидрен у свом месту, показује да се не треба предавати?

Нисам ја дошао до формуле по којој се Медитеранац не рађа, него се Медитеранцем постаје. За разлику од мојих поморачких предака и рођеног брата поморца, ја сам Приморац који хвали море, али се држи краја. Бити Бокељ обавезује. Моја недавна одлука да не одем у Кину и Москву на позив српског Министарства културе видим да се тумачи више неразумијевањем него схватањем, јер је заиста тешко повјеровати да неко декларативно жели да не мијења најљепшу од свих географија за Србина.

Питате: како Бокељ показује да се не предаје?
Одговарам: тиме што не иде, тиме што остаје. Остати значи борити се. Чак и трећепозивац кад стоји на својој земљи свједочи да је та земља његова.

Да ли је поглед на море у државном смислу само ствар симболичког карактера?

Не. Имати поглед на море је питање националног поноса.