Стварање Краљевине СХС

10Proglasenje-Kraljevine-SHS01. децембар 2018.

На данашњи дан, пре 100 година, формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Чин уједињења потписан је у кући Крсмановића у Београду 1. децембра 1918. године. Приватна кућа изабрана је за овај свечани чин јер су све остале репрезентативне зграде биле оштећене у рату који је у Србији трајао више од четири године и који је однео трећину њеног становништва. Али како је све почело?

Проглашење Краљевине СХС

Почетак Великог рата је Краљевину Србију, њен народ и војску ставио пред велике жртве и искушења. Процена је да је око 100.000 војника током петомесечних борби 1914. године избачено из строја. Сам рат наметао је и потребу да се дефинишу ратни циљеви: било је то ослобођење земље с једне страна, а с друге ослобођење и уједињење, како се тада говорило, неослобођене јужнословенске браће. Дефиниција југословенског програма српске владе требало је да буде изграђена на тези о етнички јединственом јужнословенском народу.

10aКраљевина Србија је у јужнословенском програму видела остварење свог националног циља који је започет још у 19. веку, наводи Слађана Зарић аутор документарног филма „Стварање Краљевине СХС" који ће бити приказан вечерас на првом програму РТС-а у 22 сата и 35 минута. Била је то теза о уједињеном српству, о свим Србима у једној држави, која није могла да буде остварена а да у ту нову државу не уђу и други народу – тада Хрвати и Словенци јер остали народи са ових простора те 1914. године нису били признати.

Силе Антанте нису одобравале ратне циљеве Краљевине Србије. Сматрале су да су захтеви Србије преамбициозни и нереални.

Југословенски програм српске владе био је угрожен већ 1915. године. Савезници су Италији, како би је привукли у рат на својој страни, обећали део простора Аустроугарске монархије који је српска влада видела као део југословенског програма. Италији је Антанта, између осталог, дала велики део Далмације и западни део Словеније.

Тајним Лондонским уговором неформално је нуђено али никад гарантовано и територијално проширење Краљевине Србије. Док год је код великих сила постојала теза о очувању Аустроугарске монархије, прича о југословенској државни није долазила у обзир. Србију су велике силе, па чак и амерички председник Вудро Вилсон у својих 14 тачака, виделе као Краљевину која ће заједно са Црном Гором после рата изаћи са увећаним територијама. Србији би по тадашњем виђењу великих сила, које је било у оптицају до лета 1918. године, припала Босна и Херцеговина, део Далмације са градовима Сплит, Дубровник па све до Бара и Јована Медовског у Албанији.

B-705-Vudrou-Vilson-za-vreme-Versajske-Konferencije-1921Ово у историји познато као мало решење, а у полуларизму као "велика Србија", није одговарало тадашњем националном циљу Краљевине Србији. Проблем је био тај што би се велики део српског народа који је живео на територији данашње Војводине нашао ван те земље, као што би ван граница те проширене Србије остао и највећи део српског народа који је живео на територији тадашње Славоније, Далмације и Хрватске.

Вудро Вилсон за време Версајске конференције

Српска влада зато током рата истраја на великом односно јужнословенском решењу. На предлог српске владе, образован је 1915. године Југословенски одбор састављен од политичких представника Јужних Словена из Аустроугарске који су се налазили у емиграцији. Хрватски и словеначки политичари који су се налазили у емиграцији уједињење са Краљевином Србијом видели су као једино решење питања Далмације, која је обећана Италији.

Српска влада и чланови Југословенског одбора потписали су током рата неколико декларација којима су покушавали да дефинишу уређење будуће државе, најпре јула 1917. године Крфску декларацију, а потом новембра 1918. године и Женевску декларацију... Али пре Женевске декларације, десиле су се ствари које ће у великој мери одредити догађаје на овим просторима.

I2-1 3467-4После немачке офанзиве у лето 1918. године којој се придружила и Аустроугарска и после слома свих покушаја успостављања сепаратног мира са Хабзбуршком монархијом, силе Антанте одлучују да Двојна монархија нестане са политичке сцене Европе. Амерички председник Вудро Вилсон прокламује право народа на самоопредељење.

Југословенски одбор

Била је то прилика за остварење јужнословенског програма и уједињења, једини је проблем био тај што су га Срби видели на један, а Хрвати и Словенци на други начин.

На просторима некадашње Аустроугарске монархије 29. октобра 1918. године оснива се Држава Словенаца, Хрвата и Срба са центром у Загребу. Ту државу сачињавају територије на којим су живели јужнословенски народи који су некада били у саставу Аустроугарске монархије.

Шта смо о настанку те државе учили, а како на то гледамо данас?

1 0003Историчари и данас различито виде улогу и постојање ове државе која је трајала нешто више од месец дана. Једни сматрају да је она била само прелазно решење, само позиција бољих преговарачких услова током уједињења са Србијом, док други сматрају да је та држава тражила и да од великих сила није добила међународно признање и да је на примеру Државе СХС нарушен принцип права народа на самоопредељење.

Загреб, 29. октобар 2018.

Сем што није међународно призната, држава СХС имала је и проблеме и на унутрашњем плану. Италијанска војска почела је да осваја оне територије које су јој Лондонским уговором обећане. Италијанске трупе биле су надомак Љубљане, освајају Задар и Книн и налазе се испред Сплита. С друге стране, на простору Славоније и Хрватске влада анархија. Некадашњи војници, које су због боравка у шуми прозвали "зелени кадар", покушавају да у тренутку распада великог царства узму колач добити и за себе. Придружују им се и криминалци и почиње пљачкање великих поседа, замкова, напади на свештенике, имућније сељаке. Војне снаге Државе СХС биле су мале и незнатне.

66   R-1149С једне стране угрожена од Италијана, а с друге од анархије и хаоса који је владао, Држава Словенаца, Хрвата и Срба нема друго решење но да позове српску војску у помоћ и 4. новембра 1918. године Народно вијеће Државе СХС позива српске војнике да дођу и да их ослободе и заштите. Према томе, ту нема никакве речи о окупацији, како се често у политички обојеним тумачењима данас чује.

Учесници конференције на Крфу

У данима када су се догађаји смењивали невероватном брзином, у складу са њима мењале су се и одлуке и преговарачке позиције Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Од захтева који су тражени на Женевској конференцији (да будућа уставотворна скупштина одреди да ли ће нова држава бити република или монархија, да ли ће остати династија Карађорђевића) брзо се одустаје и под околностима у којим су земље и територије Државе СХС угрожене пристаје се на услове уједињења које као победник у рату диктира Краљевина Србија.

Одлуку Државе СХС да првог децембра крене у уједињење са Србијом убрзале су и одлуке скупштина у Срему, Банату, Бачкој и Барањи, на којима је одлучено да ове земље уђу у безусловно уједињење са Краљевином Србијом без обзира на одлуке Загреба будући да су ове територије припадале Држави СХС. И Земаљска влада Далмације тражи безусловно уједињење са Краљевином Србијом. У опасности од Италијана, који су већ заузели већи део земље, у Сплиту поручују Загребу да, ако они неће, Далмација ће сама ући у уједињење са Краљевином Србијом.

И у Црној Гори на Подгоричкој скупштини доноси се једногласна одлука о директном и безусловном присаједињењу, као и одлука о детронизацији краља Николе Петровића.

И тако је 1. децембра 1918. године у Београду створена нова краљевина која се најпре звала Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а почетком двадесетих Краљевина СХС. Сваки од народа који је ушао у њу имао је своје интересе. Срби су сматрали да ће у Југославији остварити своје национално уједињење, Хрвати и Словенци су кроз Југославију сачували територије и крчили пут ка независности. А искрено југословенство? Где је оно остало? Да ли је заиста и постојало? Несумњиво да, али у мањинским интелектуалним круговима, закључује Слађана Зарић за РТС.