Пријатељство Рајса и Срба

 

06.06.2014 rajs pomen politika06. јун 2014.

Венце положили председник Николић, швајцарски амбасадор Жан-Данијел Рух, градоначелник Београда Синиша Мали и представници Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије„Ево ме код вас.

Шта желите да учиним за вашу земљу?", питао је Арчибалд Рајс по доласку у Србију ратне 1914. Само неколико година било је довољно да постане један од највећих пријатеља које је наша земља икада стекла, а век од почетка његовог рада у Србији обележен је јуче покрај споменика који му је подигнут у Топчидерском парку. Венце су уз интонирање химни Швајцарске и Србије положили председник Томислав Николић, швајцарски амбасадор у Београду Жан-Данијел Рух, градоначелник престонице Синиша Мали и представници Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије, пише Политика.

– Ја сам швајцарски добровољац Српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара – започео је Николић говор на овој свечаности Рајсовим речима и додао да је наш пријатељ том поруком дефинисао своју улогу у Србији.

Председник је подсетио на детаље из Рајсове биографије, рекавши да је рођен у Хаузаху у покрајини Баден у Немачкој 1875. и да је до Првог светског рата живео у Швајцарској.

– Умро је, ми смо убеђени у то – као Србин, у Београду 1929. Остао је веран својој струци, јер је дошао да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилима у нашој земљи. Тако је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу. Европска и светска јавност из пера непристрасног извештача била је тачно и благовремено упозната са истином у Србији и о Србији. И тада, уосталом као и данас, све што није било у медијима као да се није ни десило – навео је Николић.

По речима председника, Рајс је голготу Великог рата прошао „као један од нас, а не као странац међу српским војницима и народом". Николић је поменуо и допринос овог доктора и криминолога после победе у Првом светском рату, уз подсећање да је био у делегацији југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу, док је у Београду својим иновацијама утицао на модернизовање тадашње полиције и стекао многобројне медаље, почасти и заслуге.

– Завештао нам је и дело „Чујте, Срби" о врлинама нашег народа, али је желео да га читамо после његове смрти због другог, значајнијег дела, у коме нам с љубављу скреће пажњу на мане, а тај део најрадије заборављамо. Рајс се због онога што нам је замерио у септембру 1928. наљутио и у интервјуу за „Политику" рекао да чак намерава да оде из Краљевине СХС и да свако стрпљење има своје границе. Болело га је што ни за десет година после Првог светског рата није постављен ниједан камен у сећање на оне који су ослободили Србе – истакао је Николић, али и подсетио да је Рајс ипак до краја остао уз српски народ и да је његова последња жеља била да му се срце после смрти пренесе на Кајмакчалан, где му је посвећен и епитаф.