Венац од суза Бранислава Нушића пред спомеником Скопском ђачком батаљону

26. јун 2014.
У Првом светском рату, у редовима српске војске, велики значај у окршајима са трупама завојевачке најезде на подручју Србије имао је батаљон 1300 каплара. У њему се, како је записано, нашла сва српска млада интелектуална елита која је послата у Скопље на обуку,а недуго затим упућена као помоћ у Колубарској бици.

Капларима на обуци у Скопљу командовао је потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1300 ђака чинило је Ђачки батаљон, просечне старости војника од 21-24 године. У батаљон су били студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина Србија у опасности и одазвавши се позиву масовно су похитали дa помогну.

Још сачувани историјски трагови везани за чувени Скопски ђачки батаљон, познатији као 1300 каплара, представљају јединствен случај потврде у историји ратовања да је будућа интелектуална елита једног народа послата на фронт у жариште најтежих битака.

22.06.2014 1300 kaplaraНајвећи део војника био је са Београдског универзитета, сврстаних у посебну чету. Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу су се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић.

Победа српске војске над аустро-угарском најездом на Церу плаћена је веома високом ценом – погибијом 259 официра. Из строја је било избачено више од 16 000 војника и официра. Пред нове окршаје и масовну погибељ српске војске, за подизање опалог борбеног морала били су задужени млади – попуно нова, свежа снага...

Хроничар Скопља, књижевник Данило Коцевски, у дневнику Вест описује једну од најпознатијих легенди Првог светског рата – формирање и обуку Скопског ђачког батаљона, "чија се слава и пожртвованост веома брзо проширила међу савезничким снагама".

За ову епопеју, како наводи Коцевски, која је повезана са градом Скопљем, данас се веома мало зна, а обележавање 100. годишњице је прави повод да се то отклони.

"Како је дошло до формирања овог батаљона од искључиво младих људи и то баш у Скопљу? Иако су на самом почетку рата биле забележене прве значајне победе, већ септембра октобра озбиљно је претио продор немачаких и бугарских трупа према југу. Било је потребно хитно организовање ратног потенцијала, посебно од младе интелигенције, јер је недостајао и старешински кадар. Према свом узрасту, велики број младих људи требало је да ступи на одслужење војног рока, али је било много и добровољаца.. Било је одлучено Ђачки батаљон да буде формиран у Скопљу, где се изводила и обука. У град су почели да стижу млади људи са читавог простора тадашње државе. Македонци су били регрутовани, како они из Скопља, тако и из других градова. Било је младих из Битоља, Прилепа, Велеса и мањих места.

У Скопљу је кључало као у кошници. На Железничкој станици стално су пристизали возови. Ево дела атмосфере у граду на Вардару из 1914. године, према тадашњим записима:

"Тог 14. септембра, тачно у осам часова ујутру, од Идадије кренула је велика поворка. На челу је ишла војна музика. Док се она кретала Вардарским кејом, одјекњивала је песма. Код моста су се чули урнебесни узвици подршке, а иза поворке се ваљала велика маса народа. Сви су се упутили према старим турским артиљериским касарнама, надомак Скопља, на једном узвишењу десно од пута за Тетово, које су биле одређене за прихватање Ђачког батаљона".

Артиљериске касарне тада су се налазиле крај денашње америчке амбасаде, а сами млади војници то место на тврђави Кале где су се обучавали, звали су "голгота". Ђачки батаљон је 16. новембра 1914. године, испраћен на фронт. Пре самог поласка добили су капларски чин, а нешто касније били су унапређени у поднареднике. Зато је батаљон, поред назива "скопски", носио још једно име - "1.300 каплара". Прво ратно крштење била је битка на Колубари, где су они, својим моралом, много допринели победи. Касније су ученици из Скопског батаљона учествували у маршу преко Албаније, у биткама на Солунском фронту, а многи од њих су умрли у далеким болницама и прихватилиштима у Африци.

У редовима Скопског ђачког батаљона су се бориле и много познате личности, Станислав Винавер, Александар Дероко, али и син познатог писца Бранислава Нушића, Бан Нушић. Великом писцу то је био син јединац. Велика трагедија се у рату догодила породици Нушић. Нушићев син је погинуо као борац Скопског ђачког батаљона, у једном од ровова, показујући изванредну храброст. Остао је део његових писама које је слао свом оцу Браниславу Нушићу и својој вереници , која је живеела у Скопљу. У свим тим писмима и белешкама, Бан Нушић је предвиђао своју смрт и трагичан крај. У једном писму оцу он вели:

"Драги Аго, не жали замном, ја сам пао на бранику отаџбине... Не кажем да ми није жао што сам погинуо, но... Таква је судбина".
На коверту писма, син је забележио:

"Молим онога који ме нађе мртвог, да ов писмо обавезно преда адресанту".

А својој вереници у Скопљу је написао:

"Како си ми ти у Скопљу?.. Вечерашњи напад ће бити пресудан. Можда, заувек збогом! Чак и да ме поштеди непријатељски куршум, ја дуго нећу живети. Ја то знам, осећам".

26.06.2014 preziveli ratniciУ скопском парку Идадија, 17. новембра 1935.године, у знак сећања на борце Скопског ђачког батаљона, био је подигнут споменик. Присуствувало је и 700 преживелих ученика батаљона. У име родитеља чија су деца погунула у рату, говорио је Бранислав Нушић. То је најтрагичније и најпотресније што је Бранислав Нушић написао. У говору је рекао:

"Била је то једна тмурна и влажна јесен, када су врани гаврани падали на куле скопског града. Црна невеста заводничким гласом је запевала грозоморну песму, позивајући младост у загрљај... Ни црквена звона, ни почасни плотуни, ни војничке фанфари, ни бучни хорови не могу да заглуше реч мртвих, она је ту, лебди изнад нас. Ја, који сам ближи смрти но животу, слушам тај говор, ви, који сте ближи животу но смрти, осећате је у својој души. У име ојађених мајки и очева, ја полажем на овој споменик најскапоценији венац, венацот родитељских суза".

Тим поводом, говор је одржао и тадашњи скопски градоначелник Јосиф Михајловић. Била је одржана и свечана академија, а у аули скопског Филозофског факултета била је постављена спомен плоча. Касније, током рата 1941-1945. како полдсећа хроничар Данило Коцевски, споменик је био срушен. Ово је само део епопеје Великог рата, чија се стогодишњица од почетка обележава.