Iguana

Чарлс Симић 52. добитник „Златног венца” Струшких вечери поезије

19.04.2017 simic19. април 2017.

Чарлс Симић овогодишњи добитник „Златног венца” Струшких вечери поезије (СВП) за 2017. је српско-амерички песник, есејиста и преводилац рођен у Београду 1938. године.

Награда „Златан венац“, како се наводи у одлуци, додељује се се за Сикмићева висока уметничка достигнућа, посебан песнички израз и поетику страсног и луцидног сведочења новог времена.

Као 52. лауреат СВП, Симић у свом писменом ораћању поводом награде наводи да је почаствован што ће бити у групи истакнутих песника носилаца признања и да са нестрпљењем очекује да присуствује петској манифестацији.

Симић је заједно са својом породицом отишао је у Сједињене Америчке Државе (САД) 1953. године. Песме је почео да пише још у средњој школи да би се, како каже у једном интервјуу, свидео девојкама. На његове песничке почетке посебно су утицали амерички песници: Волт Витмен, Емили Дикинсон, Волас Стивенс и др.

Као преводилац Чарлс Симић је веома значајан за Србију, јер је преводивши Васка Попу, Ивана Лалића, Милорада Павића, Радмилу Лазић, Новицу Тадића тако допринео популаризацији српске књижевности у САД. Сачинио је и једну антологију српске поезије Коњ има шест ногу.

Члан Америчке академије за уметност и књижевност постао је 1995. године. Чарлс Симић је дуго година професор на Универзитету у Њу Хемпширу где предаје америчку књижевност и креативно писање.

У одлуци Савета и Управног одбора истичу да је реч о ориггиналниом поетском гласу, који преко надреалистичког искуства постепено еволуира у карактеристичног трагаоца са савременим изразним и моралним филозофским питањима.

Јасан, песник који ствара у „духуа мрачне имагинације и ироничног хумора“, наводе његови критичари додајући да је „врло тешко да се опише, а то му је и једно велико признање. Делове његове поезије примећујете у сновима и због тога њихова реалност не комуницира са стварношћу коју гледамо нашим очима и чујемо ушима“.

Срби ме нервирају јер не уче од историје

Нова књига изабраних есеја Чарлса Симића, америчког песника српског порекла, „Тамо где почиње забава”, у издању београдског „Архипелага” и у преводу с енглеског језика Весне Рогановић, обухвата песникова сећања на Србију и Београд, записе о америчком југу, о Њујорку, о српским и светским песницима и писцима, о ситуацији у свету.

Када пише о Америци, Симић често заузима критички став, а у есејима о Београду присећа се сопственог детињства и чланова породице.

Било да пише о односу поезије и историје, било о песничком језику или поетској композицији, аутор често стаје у одбрану поезије, али критикује и њену самодовољност.

„Моја тема је у ствари поезија у времену лудила(...) Задивљен сам, отуд, кад видим како за највећи део данашње поезије историја не постоји. Песници пишу о Природи, о себи самима са изразитом самодовољношћу, али не пишу о својим егзекуторима”, каже Симић у једном од есеја. Чарлс Симић је, поред осталих, добитник Пулицерове награде, Награде Макартурове фондације, награда „Едгар Алан По” и Америчке академије, а недавно је саопштено да је Симић овогодишњи добитник „Златног венца” Струшких вечери поезије, наводи у разговору с писцем за Политику Марина Вулићевић.

- Из Београда сте отишли када сте имали 15 година. Много касније, рекли сте да вам домовина никада није недостајала. Да ли је разлог томе то што сте у Америци пронашли оно чему сте тежили, или због тога што вам се није свиђало оно што сте оставили за собом?

- Ништа томе слично. Пошто сам дошао у Америку, моји родитељи су се развели, ја сам напустио кућу када сам имао 18 година и почео да живим сам, прво у Чикагу, а затим у Њујорку. Радио сам дању, а школу похађао увече. Био сам презапослен и пресрећан због тога што сам у могућности све то да учиним сам и да се, при томе, уопште и не сећам одакле потичем.

- Иако сте одсутни деценијама, посматрате Србију с удаљености и закључујете да у српском менталитету има неке плашљивости да се суочи са тоталитарном природом њених лидера, да освести оно због чега се толико заноси сопственим историјским грешкама... Ако је „исцрпљујуће” бити Србин, као што кажете, да ли се и даље осећате тако, или сте увелико Американац?

- Србија и Срби наставили су да ме фасцинирају зато што сам рођен као један од њих и имам урођено схватање тога како њихов ум функционише, а како не функционише. Срби ме нервирају због тога што су опседнути сопственом историјом, а никада из ње ништа нису научили. Американци, као што то већ бива, пате од исте болести, тако да се у Сједињеним Америчким Државама осећам као код куће.

- Не долазите у Београд тако често, али када сте ту, примећујете ли неке промене? Писали сте о прозору који сте после неколико деценија затекли разбијеног, каквим сте га давно оставили... Шта то за вас симболизује?

- После 64 године, наравно, много тога се променило, али опет је и велики део Београда остао исти. На изненађење мојих пријатеља, немам проблема с тим да се снађем. Доста сам изостајао из школе кад сам био клинац, и проводио бих по читав дан у шетњи док није било време да се вратим кући. Тако сам добро упознао Београд. А што се тиче тог прозора, мислим да није био поправљен због тога што су породице, које су живеле на различитим спратовима у тој згради, биле у свађи и деценијама раније, тако да нису ни могле да деле трошкове поправке због тога што не говоре међусобно.

- Пишете о америчком југу. Чини се да се и тамо ствари споро мењају... Исти расни проблеми, исти конзервативизам. Како, пак, тумачите савремени „амерички сан” у великим градовима, културним и индустријским центрима?

- Амерички сан био је бајка, коју смо препричавали себи и веровали да постоји као одлучност и самоиницијатива, што сваком Американцу гарантује подједнаке могућности да досегне срећу у животу. Међутим, то никада није било тачно за већину нас. Ипак, било је периода када је то звучало уверљивије него данас, када је нашој деци горе него њиховим родитељима, а неједнакост у приходима људи већа него икада у историји.

- Како видите будућност Америке Доналда Трампа и судбину малих земаља попут Србије у њеном огледалу?

- Не видим ништа добро. Сједињене Америчке Државе кренуће у нове ратове, богати ће постати још богатији, а земља ће бити подељенија више него икада пре. Када је реч о Србији, ако неки тамо мисле да Трамп даје пет пара за њу, или да чак зна да је пронађе на географској карти, не знају они нашег Доналда.

- Лудило идеологија и неправди ратова тема је вашег мишљења, поезије и есеја. Песници су по вашем суду увек у егзилу. Осећате ли се тако?

- Не осећам се тако. Волим ову земљу и осећам као да сам рођен у Америци, што ме уопште није спречило да је критикујем читавог живота. Песници су, још од Платоновог доба, били под сумњом да кваре омладину и да изазивају страсти уместо свесног мишљења, те су због тога били протеривани из идеалне државе. За мене је то најбоља препорука икада изречена и прави разлог да људи читају поезију.

- Ваш поетски избор међу српским песницима чине Васко Попа, Иван В. Лалић, Александар Ристовић... Да ли их, на неки начин, сматрате својом духовном породицом?

- Преводио сам поезију све тројице на енглески језик и волим њихове стихове, али они не би били једини чланови моје „духовне породице”, која укључује најмање педесет песника најразличитијих националности.

- Писали сте, такође, о српским народним епским песмама Косовског циклуса. Како косовски мит, по вашем мишљењу, кореспондира са савременошћу Косова и Метохије?

- Мит никада не кореспондира са стварношћу. Векови пролазе и нема више Грка у Троји. Волим Косовски циклус, али тај свет нема користи у решавању проблема данашњице.

- Да ли сте још увек у контакту са српским језиком. На ком језику сањате?

- У додиру сам са српским језиком тако што читам књиге и новине, преводим песме. Ретко имам могућност да говорим српски, али нисам га заборавио. Сањам на енглеском, осим када се моји давно преминули родитељи појаве у неком од снова.