Iguana

Сенка заборава - Сибе Миличић

28. јул 2017.

28.07 Portret izmedju dva rataНедавни мећународни научни скуп и изложба подсетили су на писца Сибе Милићића, роћеног на Хвару, аутора 13 књига на екавици, једне од најважнијих фигура авангардног покрета у Београду, кога нема у историјама ни српске ни хрватске књижевности, пише Светлана Шеатовић у недељнику Време.

Сибе Миличић, један од контроверзних уметника, песник, приповедач, романописац, сликар, дипломата Краљевине Југославије, носилац бројних ордена (руских, српских, француске легије части, италијанских и других) после још нерасветљене смрти 1944. године у Барију у партизанској болници остао је без правог места у историјама српске и хрватске књижевности. Миличић је био једна од најважнијих фигура авангардног покрета у Београду, харизматична личност која је после Првог светског рата пленила и одушевљавала писце савременике у Београду и широм тадашње Краљевине Југославије.

У њега су са дивљењем гледали млади песници новог доба у београдској кафани "Москва" 1919. године, где су и почела дружења са Милошем Црњанским, Ивом Андрићем, Станиславом Винавером, Тодором Манојловићем, Густавом Крклецом, Тином Ујевићем и Петром Добровићем. Ко је био тај високи отмени хварски племић?

ХВАР–БЕОГРАД–БАРИ: Сибе (Јосип) Миличић (Брусје на Хвару, 1886 – Бари, 1944) од рођења на Хвару, основног и гимназијског образовања у Далмацији и Боки Которској до студија романистике и славистике у Риму, Фиренци и доктората у Бечу, интегрисао је медитеранску и средњоевропску културолошку баштину. Стипендиста српског министарства просвете, усавршава француски језик на катедри Бечког универзитета и од 1913. године живи у Београду. У Првом светском рату прикључује се Дунавској дивизији и учествује у борбама на Мачковом камену као добровољац.

На предлог Југословенског одбора и српске Владе Сибе Миличић у јеку Првог светског рата пише књигу "Далматинска острва" коју објављује Државна штампарија у Нишу 1915. године афирмишући идеју ослобођења и опасност од италијанизације словенског становни-штва. Одлуком српске владе исте године одлази у Русију с циљем да окупи заробљенике који желе да се придруже као добровољци српској војсци у повлачењу и потом на Крфу. Из Русије долази на Крф с добровољцима и са сто српских официра добровољаца формира Југословенску дивизију с којом учествује у борбама у Добруџи. У време револуције 1917. напушта Русију и с првом бригадом Добровољачке дивизије преко далекоисточних земаља стиже на Солунски фронт после пређених 26.000 километара.

sibe setnjaИзмеђу два рата живи у Београду, а због дипломатске службе борави у Риму, Лондону и Ротердаму, где је био конзул до капитулације Југославије 1941. године. После капитулације као дипломата се повлачи у Швајцарску, потом се враћа у Београд и после неколико месеци одлази на Хвар у родно место Брусје које је под италијанском окупацијом. Током 1942. године сарађује са партизанским покретом и учествује на Конгресу културних радника 1943. и затим одлази као преводилац за српскохрватски у партизанску базу у Бари. Према званичним документима Сибе Миличић је нестао 1944. у Барију. Међутим, најновија архивска истраживања која су изложена у Универзитетској библиотеци на основу Архива Јова Вујошевића који се налази у Архиву Црне Горе откривен је податак Југословенске пописне комисије да је песник преминуо 20. 8. 1944. у Барију.

ЦРЊАНСКИ И МАРИНЕТИ: После Другог светског рата Сиба Миличића нема ни у једној историји југословенске књижевности, већ се његово име помиње као део авангардне групе уметника. Критичке судове о Миличићевом књижевном делу дали су Перо Слијепчевић, Тин Ујевић, Милан Богдановић, Александар Илић, Љубомир Мицић, Ристо Ратковић, Бранимир Донат, Радован Вучковић. Пре Првог светског рата ужива поверење Јована Скерлића и Павла Поповића. У тротомном зборнику посвећеном писцима Југославије погинулим у Другом светском рату на страни партизана "Речи на делу" (Београд, 1961) налази се и Сибе Миличић с три песме из последње рукописне збирке "Десет пјесама о партизанима" (Бари, 1944) и са "Сјећањем на Миличића" Светозара Бркића. У новијим тумачењима о Миличићевом делу објављена је књига "У трагању за несталим пјесником" Јосипа Лешића 1991. године. Занимљиво је да ни Јован Деретић у првом издању "Историје српске књижевности" 1983. године неће навести Миличића као писца који припада канону српске књижевности. С друге стране, нема га ни у историјма хрватске књижевности. Радован Вучковић је једини тумач авангарде у књижевности који је посветио поглавља Миличићевом космизму и поезији у књигама "Поетика хрватског и српског експресионизма" (1978) и "Авангардна поезија" (1984). Миличићево одсуство из књижевних канона ублажено је бар делимично кроз присуство у "Ламенту над Београдом" и "Лирици Итаке" и коментарима Милоша Црњанског представљајући тако књижевноисторијски и културолошки феномен 20. века са свим друштвеним менама. Прве две збирке "Пјесме" (1907) и "Десет пјесама о Дон Хуану" (1911) објављује на латиници и ијекавицом, а 1914. прелази на екавицу и ћирилицу када објављује у Дубровнику збирку 3. До 1941. године објавио је 13 песничких, прозних дела и преводе Леопардија на екавици у Београду. Последњу збирку "Апокалипса" објављује 1941. на латиници ијекавицом у Загребу. Најзначајнија дела су збирке "Књига радости" и "Књига вечности", које су синтеза немачког експресионизма и футуризма.

Ток животне судбине, образовања водио је Миличића у епицентар европских уметничких покрета. Миличић је имао срећу да упозна лично Маринетија у Риму 1911. и тако на самом извору види стварање новог правца авангарде. Улога у формирању авангардног покрета код нас после 1918. године је изузетна јер је био један од ретких писаца који је још пре Великог рата упознао и немачки експресионизам и италијански футуризам. Активно сарађује и пре Првог светског рата у Српском књижевном гласнику, Босанској вили, Бранковом колу, Делу, а потом у Крфском Забавнику, Дану, Мисли, Јадранској стражи, Зениту, Речи и слици. Није случајно да је излагао прва ликовна дела у Бечу још 1911. године да би 1921. наступио у Београду са Петром Добровићем, Савом Шумановићем и Живорадом Настасијевићем. Један је од оснивача српског ПЕН клуба.

Миличићево дело прожето је симболима борова, маслина, мора, родног простора Хвара, али и космичких тела; Сунца, звезда и Месеца као основних појмова његовог програма космизма који се ослања на соларни мит уграђен у основе немачких песника прве деценије 20. века. Човек изузетне лепоте, даровит, омиљен у женском друштву, како сведоче Милош Црњански и Бранимир Ћосић, био је космополитска личност која је највећи део свог опуса створила у Београду.

Разапет између строгог језуитског васпитања, изузетне културе и поверења у науку, страственог темперамента Сибе Миличић је човек трагичке кривице. Судбина животних токова, спој медитеранског и средњоевропског, судбина једног простора и времена остали су у његовим стиховима: "Живим као што живи дрво, тица, не за себе већ за живот, за вечност живота: ето, то је Радост." У књижевној јавности готово да је овај авангардни песник авантуристичког живота био познатији по Црњансковом стиху из "Ламента над Београдом", наведеном испред овог текста него по сопственом делу. Можда је овај нови век тренутак када треба да скинемо патину са заборављеног песника.

ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шејк што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.

Милош Црњански, Ламент над Београдом

Сећање

У Београду су недавно одржани Међународни научни скуп и изложба "Сибе Миличић: време, простор, судбине". Организатори су Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" и Институту за књижевност и уметност из Београда, и Центар за културнохисторијске и интеркултурне студије Филозофског факултета у Загребу. Скуп и изложбу су уредиле проф. др Сања Роић са Филозофског факултета у Загребу и др Светлана Шеатовић, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност. Ликовни уредник је ма Наташа Матовић из Универзитетске библиотеке. Учествовало је више од 20 реномираних проучавалаца књижевности, ликовне уметности и историје из Торина, Пескаре, Парме, Загреба, Никшића и Београда. Очекује се да ће бити објављен зборник радова. Готово цео опус Сибе Миличића доступан је у дигитализованом облику на сајту Универзитетске библиотеке. Изложба која је отворена у галерији Универзитетске библиотеке до 20. јуна нуди бројне документе из Архива Србије, Црне Горе и Беча, и нуди бројне одговоре на деликатна питања о Сиби Миличићу.