Iguana

Ристић: Културу не доживљавамо као ресурс, већ као баласт

10. октобар 2017.

10.10 Dejan Ristic 14Данас када кажеш - Унеско, помислиш - Косово. Србија за сада успева да спречи пријем самопроглашене државе у ову организацију, али колико смо ми, заправо, активни на заштити властитог културног наслеђа?

Осим са манастирима на Косову и Метохији, наша јавност недовољно је упозната са нашим осталим вредностима на Унесковој листи светске културне баштине. И нико се не узбуђује пред чињеницом да је њих запањујуће мало: на Унеско листама Србија има свега десетак заштићених јединица!

- То је врло мало, ако посматрамо Србију као стару европску земљу, са богатом историјом и пребогатим културним наслеђем. Нису препрека сложене процедуре јер све што смо икада номиновали код Унеска било је и прихваћено, никада нисмо одбијени - каже за Блиц, историчар, некадашњи управник Народне библиотеке Србије и државни секретар за културу Дејан Ристић, иначе члан тима који је припремио номинационе досије за јединице прихваћене у периоду од 2014. до 2016.

Ристић претпоставља да проблем лежи у нашем односу према култури.

- Ми се културом не бавимо озбиљно, стратешки и систематски, не доживљавамо је као ресурс, већ као баласт, што као последицу има да Србија ретко и након великих временских пауза номинује нешто код Унеска. Ових десетак јединица показатељ су да не постоји труд да се наша културна баштина учини видљивијом и препознатиљивијом у свету - сматра он.

Много локалитета на нашој територији има универзалну вредност коју Унеско очекује, а исто важи за пребогате збирке покретног или нематеријалног културног наслеђа, напомиње Ристић.

Да се неко сетио на време, идућа година би била идеалан тренутак да се на Унесковој листи нађе и манастир Манасија.

- Манасија, која је истовремено диван споменик сакралне архитектуре и једна од најзначајнијих и најочуванијих фортификација у Србији, догодине ће навршити шест векова свог постојања, а прилика да се за ту импресивну годишњицу нађе под заштитом Унеска је - пропуштена. Још старији локалитети на нашој територији који датирају из праисторије и античког раздобља значајни су у светским оквирима. Но, из целог тог корпуса само је Феликс Ромулијана под заштитом Унеска. Шта је са Јустинијаном Примом или Лепенским виром? Колевка праисторијске културе, Винча код Београда, потпуно је запуштена и препуштена нашој заједничкој небризи и забораву. У земљи која културу доживљава као ресурс, Винча би била фантастична туристичка атракција која би том делу престонице доносила огромне приходе и утицала на побољшање угледа Србије у свету - процењује овај историчар.

По њему, Феликс Ромулијана, Јустинијана Прима и Сирмијум три су бисера којим Србија располаже.

- Сирмијум би лако могао да буде прва јединица коју Унеско штити на територији Војводине. У том делу земље тренутно ништа није под заштитом Унеска, мада комплекс фрушкогорских манастира има тај потенцијал. Даље, Ђердапска клисура може да се кандидује за зону изузетних природних и културних одлика где се спајају праисторија (Лепенски вир), антика (Трајанова табла) и средњи век (низ фортификација од Голупца до Рама) - сматра он.

Одговорно управљање културним наслеђем, које се данас потенцира у свету, код нас је и даље страна идеја.

- У заштиту локалитета код нас се мало улаже, чак и када носе ознаку „културна добра од изузетног значаја“. И то се не односи само на наслеђе на Косову и Метохији које је, нажалост, врло угрожено, већ и на остале јединице нашег културног наслеђа. Оно је једини ресурс на планети који је непресушан, али и необновљив. Стога би требало да се угледамо на многе земље Европе које су своје наслеђе учиниле туристичким атракцијама, те путници у те земље хрле, не због ноћног живота и добре хране, већ да виде та сведочанства прошлости - сматра Дејан Ристић.

Обавеза бољег чувања

Но, ни гомилање културног наслеђа није решење ако се њиме одговорно не управља, ако се оно не штити и не вреднује.

- Студеница је по много чему јединствена у сакралној архитектури, али ни она, ни Стари Рас са Сопоћанима не користе се као средишта која могу да доведу до развоја крајева у којима се налазе. Када Унеско штити ваше културно наслеђе, не ради се само о части већ и одговорности и обавези бољег очувања тих јединица. Око њих треба да се обједине култура, просвета, наука, уметност и привреда, јер локалитети под заштитом Унеска су фантастчне туристичке атракције - каже Ристић.