Поклони радост

„Иво Андрић и Дубровник“ дело проф. др Злате Бојовић

ivo-andric 205. децембар 2017.

У издању Андрићевог института, објављена је књига проф. др Злате Бојовић „Иво Андрић и Дубровник“ (Андрићград, 2017). Подељена у седам целина, студија обједињава пишчеве кратке прозне радове инспирисане Дубровачком републиком и Дубровником каснијег времена. У уводном делу, ауторка говори о Андрићевом занимању за теме посвећене граду под Срђем. Другу, најобимнију целину чине његове приповетке и есеји посвећени Дубровнику („Предвечерњи час“, „Сусрет“, „Дубровачка вејавица“…).

У трећем делу објављене су Андрићеве белешке о Руђеру Бошковићу и херцегу Стјепану Вукчићу. Четврта целина преноси пишчева размишљања о старом Дубровнику пренета из његових „свезака“, а наредна „осврте на дубровачке теме“ наведене у дисертацији Иве Андрића. Преписка са знаменитим Дубровчанима, попут Иве и Луја Војновића, као и позив „Дубровачког вјесника“ на сарадњу, чине посебни део књиге. У седмој целини објављена су фототипска издања фрагмента Андрићевих рукописа, као што су „Два записа босанског писара Дражеслава“ и „Дубровачка вејавица“.

Низу најугледнијих српских писаца 20. века чије су приповетке, записи, импресије и есеји зачети, а потом развијани у размишљањима о некадашњем Дубровнику, припадао је и Иво Андрић. Више од многих својих савременика бавио се прошлошћу града-републике, широко, истрајно и прецизно, са научничком савешћу и завидним знањем. Андрићеве асоцијације односиле су се на његову осетљивост према писцима, од ренесансних до савремених, на живот града, дух и менталитет житеља Дубровника, на све што је могло да послужи као непосредна и чиста литерарна инспирација.

Дубровник је за Андрћа била трајна тема која је у неким прозним делима, а нарочито у његовим забелешкама и плановима, обухватала различита виђења. Инспирисан градом под Срђем, Андрић је написао четири приповетке – “Предвечерњи час“ (1961), “Два записа босанског писара Дражеслава“ (1963), “Сусрет“ (1965) и “Дубровачка вејавица“ (1968-69). Поред тога, настао је есејистички текст “Сан о граду“ (1923), написан поводом дела Иве Војновића “Машкарате испод купља“. Поменута прозна дела могла би се објединити под одредницом “дубровачке хронике“.

Према књижевном реду, иако не према важности, посебно место у Андрићевом интересовању за прошлост града имали су писци. Деценијама је, читајући њихова дела, издвајао појединости. Оне су улазиле не само у основ његовог знања о литератури и њеној специфичности, већ и у представу општег доживљаја Дубровника претходних векова. Размишљајући о емиграцији и уопште о одласку у страни свет, Андрић се сетио Марина Држића и његовог службовања код грофа Рогендорфа. Забележио је и три стиха Динка Рањине, вероватно због стилских обрта у њима.

Има и других трагова који указују да је Андрић пажљиво читао неке дубровачке ренесансне и барокне песнике. Посебно су занимљиви његови исписи из два дела Ивана Гундулића. Припремајући грађу за приповетку „Слепац“, Андрић је призвао фрагмент из Гундулићевог „Османа“. Друго дело за којим је посегао биле су „Сузе сина разметнога“. Из обимне књиге грађе Радована Самарџића о Дубровнику 17. века, он је исписао вести о два пожртвована државника и барокна писца, Јакети Палмотићу и Николи Бунићу, чији су животи по много чему могли бити књижевна тема.

Оно што је Андрић о Дубровачкој републици написао, није било у сразмери са грађом коју је сакупио и временом које јој је посветио. Слегао се тако, током деценија, материјал који је чекао да некад буде употребљен, међу њим и подаци о низу дубровачких историјских личности. Посредно или непосредно, за Дубровник су везане две Андрћеве теме, две знамените личности о којима је годинама скупљао грађу. То су Херцег Стјепан и Руђер Бошковић.

Део грађе која је требала да послужи за дело о Стјепану Вукчићу и његовом времену, искористио је у неколико кратких прича чији је главни јунак био писар Дражеслав. Босански писар Дражеслав Бојић био је историјска личност 14. века, и један у низу познатих дијака ћирилских повеља у дворским и властеоским канцеларијама у Босни и Дубровачкој републици. Околност да је његова појава уоквирена Дубровником 14. века, додавала је аутору слободу да унесе све оно што је о том времену знао и уклопи га у сопствени доживљај Дубровника.

У тој прози нашли су места описи града и околине, али и подаци о менталитету и трговачкој психологији Дубровчана. Помињане су и “слатке речи“ дубровачких поклисара, госпарско природно достојанство, али и осећања које има странац у додиру са градом и његовим житељима. Писар Дражеслав реализован у средини поред које је годинама живео (Дубровник), а никада јој није припадао, пренео је многа Андрићева размишљања о прошлости града-државе. Он постаје онај “андрићевски мост“ који својим положајем руши контрастне и стереотипне односе успостављене између босанског копна и дубровачког морског простора.

Андрић је захваљујући животним и политичким околностима био у прилици да доста путује. На крају живота многе градове означио је као оне који су оставили дубок траг у његовом духовном развоју. Тиме је креирао читав мозаик имагинарних и стварних места која су чинила мапу његовог стваралачког сазревања. Иако је школовањем био везан за Сарајево, Загреб, Беч и Краков, а дипломатском службом за Рим, Букурешт, Мадрид и Берлин – радње његових романа одвијале су се у Вишеграду, Травнику, Сарајеву и Београду.

Мада своје поимање Дубровника није прелио у организовану прозу већег обима, оно се уградило на неколико десетина страница импресија, прозних фрагмената и мање познатих прича посвећених овом граду, његовим споменицима и знаменитим људима. Студија Злате Бојовић о делима Иве Андрића која говоре о Дубровнику представља значајан допринос истраживањима његовог обимног опуса, али и драгоцен прилог обележавању 125. годишњице пишчевог рођења.

Синиша Ковачевић (Андрићев Институт)

Пријатељства и лепоте градске баштине

Поред књижевних дела, Андрић помиње Дубровник и у својој кореспонденцији, с књижевником Тугомиром Алауповићем и полонисткињом Зденком Марковић. Поводом смрти пријатеља Иве Војновића (1857-1929), он је објавио сећање на њихове књижевне разговоре и преписку, у које се често уплитао стари и оновремени Дубровник.

За лист “Дубровачка трибуна“, из 1931, Андрић помиње велику љубазност и знање сликара Марка Мурата и историчара уметности Косте Страјнића, који су му указали на појединости из дубровачке баштине. У Дубровнику је Андрић присуствовао и 11. Међународном конгресу ПЕН-а, одржаном 1933, чији су учесници били Херберт Џорџ Велс, Ернст Толер и други.